Fašizam se rađa iz osećaja ugroženosti.
Ugroženost stvara mržnju.
Oni koji mrze udružuju svoje mržnje.
Mržnja je jedino što im je zajedničko.
Da bi od sebe sakrili istinu, pronalaze druge zajedničke stvari:
naselja u kojima žive, gangsterske klanove, političku pripadnost, versku pripadnost.
Te pripadnosti im daju zvučno ime, i opravdanje za militantno delovanje protiv svih koji ne pripadanju njima.
Nesposobni da se bilo čime istaknu i zauzmu dobra mesta u kulturi, umetnosti, politici, svetovnosti,
neškolovani da bilo šta rade,
nesposobni da vode,
pristaju da budu vođeni.
Vođe im laskaju i hvale ih.
Hvale njihovo mesto rođenja, kao da je zasluženo.
Hvale pripadnost i odanost organizaciji, a pripadnost je tako porozna i promenljiva.
Pripadnost se menja iskazom. Reč, samo jedna reč, menja pripadnost.
Onomad je rat između Zvezdare i Jerkovića bio sukob dve fašističke organizacije koji se završio fizičkim istrebljenjem i jednih i drugih.
Mogli su da budu dobri fudbaleri, doktori, očevi.
Mogli su da vole. Da rađaju. Stvaraju. Da žive.
Oni su samo hteli da dobiju ljubav.
Bezuspešno, naravno.
Ljubav se ne dobija, nego se prihvata, uči i daje.
Davanjem se mnogostruko uvećava.
Izabrali su fašizam. Pripadnost "nama" koji smo protiv "njih".
Izabrali su mržnju.
Mrzeli su kratko. Pobila ih je služba. Brutalno i krvavo.
Fudbaler, doktor i roditelj se uvek bore za.
Fašista se uvek bori protiv.
Za borbu "za" potreban je lični trud, znanje, rad.
Žrtva. Posvećenost. Odgovornost. Ljubav.
Za borbu "protiv" dovoljan je vođa i gomila neradnika.
Lako je ujediniti bitange koje neće i ne umeju da rade.
Ne umeju da stvaraju, da grade, rađaju, vaspitavaju.
Lako ih je ujediniti kada im kažete da su ugroženi.
A jedino što ih ugrožava je nesposobnost da vole.
Nesposobnost da daju.
Protestantsku Evropu je ponovo ujedinio fašizam.
Ne treba ih slediti.
Idioti nam zakonima nameću "evropske vrednosti".
Nama trebaju samo njihove pare. A možemo i bez njih.
Vrednosti imamo.
Vrednost je čovek. Biće koje voli i stvara. Domaćin.
Zna domaćin da je njegovo samo ono što je stvorio.
Bog mu je dao zemlju, kiša useve, Sunce žetvu.
Dobre ljude, decu, je svojom ljubavlju stvorio.
Njih se neće odreći. Njih će braniti.
Fašizam neka ostane tamo gde mu je mesto, gde je rođen, iza podignutih zidova i bodljikave žice.
U carstvu mržnje i podela.
Ne treba ga Srbima nametati.
Imamo mi svoje carstvo, carstvo kome smo se priklonili.
U srcu ga nosimo. U njemu živimo. Za njega se borimo.
Ono je naše zrno ljubavi. U srcu, a na rentgenu nevidljivo.
"Carstvo nebesko je kao zrno kvasca koje čini da brašno uskisne i postane dobar hleb." Luka.
Kada se odreknemo mržnje, setićemo se da volimo.
Tada nam neće biti potrebne ni vođe ni njihove zastave.
Nebo je naša zastava.
Ugroženost stvara mržnju.
Oni koji mrze udružuju svoje mržnje.
Mržnja je jedino što im je zajedničko.
Da bi od sebe sakrili istinu, pronalaze druge zajedničke stvari:
naselja u kojima žive, gangsterske klanove, političku pripadnost, versku pripadnost.
Te pripadnosti im daju zvučno ime, i opravdanje za militantno delovanje protiv svih koji ne pripadanju njima.
Nesposobni da se bilo čime istaknu i zauzmu dobra mesta u kulturi, umetnosti, politici, svetovnosti,
neškolovani da bilo šta rade,
nesposobni da vode,
pristaju da budu vođeni.
Vođe im laskaju i hvale ih.
Hvale njihovo mesto rođenja, kao da je zasluženo.
Hvale pripadnost i odanost organizaciji, a pripadnost je tako porozna i promenljiva.
Pripadnost se menja iskazom. Reč, samo jedna reč, menja pripadnost.
Onomad je rat između Zvezdare i Jerkovića bio sukob dve fašističke organizacije koji se završio fizičkim istrebljenjem i jednih i drugih.
Mogli su da budu dobri fudbaleri, doktori, očevi.
Mogli su da vole. Da rađaju. Stvaraju. Da žive.
Oni su samo hteli da dobiju ljubav.
Bezuspešno, naravno.
Ljubav se ne dobija, nego se prihvata, uči i daje.
Davanjem se mnogostruko uvećava.
Izabrali su fašizam. Pripadnost "nama" koji smo protiv "njih".
Izabrali su mržnju.
Mrzeli su kratko. Pobila ih je služba. Brutalno i krvavo.
Fudbaler, doktor i roditelj se uvek bore za.
Fašista se uvek bori protiv.
Za borbu "za" potreban je lični trud, znanje, rad.
Žrtva. Posvećenost. Odgovornost. Ljubav.
Za borbu "protiv" dovoljan je vođa i gomila neradnika.
Lako je ujediniti bitange koje neće i ne umeju da rade.
Ne umeju da stvaraju, da grade, rađaju, vaspitavaju.
Lako ih je ujediniti kada im kažete da su ugroženi.
A jedino što ih ugrožava je nesposobnost da vole.
Nesposobnost da daju.
Protestantsku Evropu je ponovo ujedinio fašizam.
Ne treba ih slediti.
Idioti nam zakonima nameću "evropske vrednosti".
Nama trebaju samo njihove pare. A možemo i bez njih.
Vrednosti imamo.
Vrednost je čovek. Biće koje voli i stvara. Domaćin.
Zna domaćin da je njegovo samo ono što je stvorio.
Bog mu je dao zemlju, kiša useve, Sunce žetvu.
Dobre ljude, decu, je svojom ljubavlju stvorio.
Njih se neće odreći. Njih će braniti.
Fašizam neka ostane tamo gde mu je mesto, gde je rođen, iza podignutih zidova i bodljikave žice.
U carstvu mržnje i podela.
Ne treba ga Srbima nametati.
Imamo mi svoje carstvo, carstvo kome smo se priklonili.
U srcu ga nosimo. U njemu živimo. Za njega se borimo.
Ono je naše zrno ljubavi. U srcu, a na rentgenu nevidljivo.
"Carstvo nebesko je kao zrno kvasca koje čini da brašno uskisne i postane dobar hleb." Luka.
Kada se odreknemo mržnje, setićemo se da volimo.
Tada nam neće biti potrebne ni vođe ni njihove zastave.
Nebo je naša zastava.
Bojim se velikih reči.
ОдговориИзбришиPlaše me i te stare lepe reči - domaćin, ognjište, otadžbina.
Posle njih dolazi busanje u grudi, pevanje himne i- svoje ne damo, tuđe nećemo.
A onda uvek dolazi rat.
Ratuje strašni Izam protiv nemoćnog Izma.
Oba će tvrditi da su pobednici, ako ne u ovom, a ono u sledećem, koji počinje još dok se ovaj nije završio.
I traje li traje, ne prestaje...
Povremeno se sklapaju novi savezi od bivših protivnika, ali opet sve ostaje isto.
Izam protiv Izma.
A svi pevaju ode miru, ljubavi, čoveku?
Nisu ni prestajali da gomilaju oružje i spremaju barjake, uvežbavaju ratne pokliče i borbene korake ...i plastične vreće za izginule su unapred spremne...
I zato ne govori o ljubavi onom ko voli, ne treba.
A onom ko mrzi ne vredi govoriti,ne razume.
I svaki Izam je samo izam, bez razlike, u bilo kakvu uniformu se presvukao.
I ne obećavaj mi carstvo nebesko,dovoljno mi je parčence neba iznad glave da mogu da vidim sunce i ptice.
I ne treba mi drugo carstvo osim ovog dole po kojem hodam
dok živim.
Ako mi Izam i Izam dopuste? :)
Nebesko carstvo nije carstvo koje ce "nekada doci".
ОдговориИзбришиOno nije izvan nas, kao mnoga carstva u kojima smo ziveli.
Ono je unutra. U nama.
Oduvek i zauvek.
Ne moze izaci.
Ziveti u tom carstvu znaci ziveti u svom srcu, u svojoj ljubavi.
Sva druga carstva nude kamene gradove i drumove, zastave i pobede.
Tvrde da su veca od onog u srcu.
A ne mogu biti.
Najvece carstvo je ono u srcu.
Velike stvari se cuvaju u malim stvarima.
Ne moze ti niko drugi obecati to carstvo.
Imas ga u sebi.
Lepo tumačenje,baš lepo, hvala ti. :*
ОдговориИзбришиAli moje majušno srce, iako preplavljeno ljubavlju, ipak je preterano nazivati nebeskim carstvom.
Mora da sam ovako neuka bukvalno shvatila ovo:
"Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko.
Radujte se i veselite, jer je velika plata vaša na nebesima."
Za mene su crkvene knjige nedokučive, a raj, nebesko carstvo geografski pojam.
Da li ću zbog toga u Pakao?:)
U majusno srce ne moze stati mrznja.
ИзбришиSamo ljubav.
Seme ljubavi koje se svakog jutra zaseje po celom bicu, i celog dana radja.
U majusno srce staje ljubav,
zato sto se velike stvari cuvaju u malim stvarima.
Sada si me utešio.
ИзбришиMogu mirno da spavam.
Laku noć *)
Ništa nama Evropa ne nameće.
ОдговориИзбришиTakva kakva je, bilo kakva, nikakva...
Mi trčimo za Evropom, klečimo pred njenim vratima, nudimo se, pokoravamo i na sve pristajemo.
Ako je samo zbog novca, to je tek jadno.
Do juče smo se inatili i bilo nam je ćef da budemo "rupa na evropskom tepihu".
A danas pristajemo da budemo zakrpa na njenom turu.
Najstrašnije je što je onaj koji se ponosio što je rupa, isti taj koji sada preklinje da bude zakrpa.
A Evropa nas ipak neće, možda baš zato.
I kako onda da se ne pitam gde je taj naš ponosni domaćin,
gde je to njegovo carstvo nebesko?
I gde sam tek ja?
Pametan covek ne govori gluposti,
Избришиjos pametniji ih i ne slusa.
Treba ignorisati klovnove na vlasti koji su poverovali da su velicine, vladari, polubogovi.
Ne treba ih slusati. Njima treba da se bavi jedino medicina.
Obican mali covek,
onaj koji ne mrzi,
nece stati iza odluka bolesnih ljudi.
Gledace svoje imanje.
Volece.
Ti klovnovi su izbor većine i njene potrebe da sebi gradi nove idole i ne seća se da su to oni isti,stari, samo prerušeni, koji bez po muke sami sebi skaču u usta.
ОдговориИзбришиA medicina je tu bespomoćna - za psihopate i glupake nema leka.
Bilo bi bolje da nisu toliko marljivi, bila bi manja šteta.
A taj običan čovek što gleda svoje imanje, svoj život, voli-
bespomoćna je manjina.
I uvek će biti samo usputna šteta.
Na kraju ce sve biti dobro.
ОдговориИзбришиAko ne bude, nije kraj.
Da, to je dobro.
ИзбришиNema kraja, nema nikad kraja, a neće ga ni biti. :)