Osim što brinem, dobro sam.
Mozak mi radi 200 na sat i pokušava da smisli rešenje.
Al prvo mora da razume.
Kad dođe dete, čovek prestane da gleda u svoje ogledalo.
Stavlja obloge kad sin ima temperaturu, jauče kada sina boli zub, raduje se kada sin nađe devojku...
Čovek lako i dobrovoljno gubi sebe.
Postaje onaj koji brine.
Teško je vratiti se sebi. Nije mnogo "sebe" ostalo.
Zato su matorci pogubljeni, frustrirani, ljuti. Zato čine glupe stvari.
Pokušavaju da ostanu zaštitnici nekome ko vise ne zeli zaštitu. Da ga zaštite od njega samog, od loših odluka i postupaka.
Od odlaska.
Jer, u životu se broje samo susreti, a ne rastanci. Susreti prizivaju život, rastanci smrt.
Ni raketa ne bi poletela bez donjeg motora. Ali kada dostigne drugu kosmičku brzinu, raketa odbacuje svoj motor, i bez njega napreduje u istom smeru, po zakonu inercije. Sve oči i kamere su uprte u raketu, svi se nadaju nepoznatom susretu.
Pita li se iko, ikada, kako se oseća odbačeni motor? Kakvi ga strahovi pronalaze?
Zaslužuje li da zna šta se desilo sa raketom? Ili mu je jedina obaveza da sagori bez ostataka, da ne bi nekoga, prilikom pada, povredio?
Želi da dovikne raketi kako treba leteti. Grliti. Opraštati. Da je voli.
Ali, kako bi običan raketni motor znao kako raketa treba da leti? On je samo motor, nikada nije napustio atmosferu. Dodirivao je visine, ali se nikada nije popeo na njih. Takva mu je priroda.
Motor je potrošio gorivo. Znao je šta nosi, nije se štedeo. Zalihe kiseonika u motoru su odavno nestale, on se gasi i usporava. Uskoro će u voljenoj atmosferi sagoreti. Muči ga teška misao: hoće li sagoreti i sećanje? Želja? Ljubav?
Briga? Nje će se najteže odreći.
Raketa odlazi. Ima li ona dovoljno kiseonika za život? Goriva za željeni povratak? Učitane mape? Mogućnost za susrete? Karavan planeta kao orijentir?
Mape ne pomažu u svetu u kome se sve kreće. I kompas odavno ne radi. Vreme nepredvidivo usporava.
Jedino što ostaje između rakete i motora su ljubav i sećanje. Rastu i popunjavaju prazninu, prazninu koja se uvećava i preti da proguta vreme.
Mozak mi radi 200 na sat i pokušava da smisli rešenje.
Al prvo mora da razume.
Kad dođe dete, čovek prestane da gleda u svoje ogledalo.
Stavlja obloge kad sin ima temperaturu, jauče kada sina boli zub, raduje se kada sin nađe devojku...
Čovek lako i dobrovoljno gubi sebe.
Postaje onaj koji brine.
Teško je vratiti se sebi. Nije mnogo "sebe" ostalo.
Zato su matorci pogubljeni, frustrirani, ljuti. Zato čine glupe stvari.
Pokušavaju da ostanu zaštitnici nekome ko vise ne zeli zaštitu. Da ga zaštite od njega samog, od loših odluka i postupaka.
Od odlaska.
Jer, u životu se broje samo susreti, a ne rastanci. Susreti prizivaju život, rastanci smrt.
Ni raketa ne bi poletela bez donjeg motora. Ali kada dostigne drugu kosmičku brzinu, raketa odbacuje svoj motor, i bez njega napreduje u istom smeru, po zakonu inercije. Sve oči i kamere su uprte u raketu, svi se nadaju nepoznatom susretu.
Pita li se iko, ikada, kako se oseća odbačeni motor? Kakvi ga strahovi pronalaze?
Zaslužuje li da zna šta se desilo sa raketom? Ili mu je jedina obaveza da sagori bez ostataka, da ne bi nekoga, prilikom pada, povredio?
Želi da dovikne raketi kako treba leteti. Grliti. Opraštati. Da je voli.
Ali, kako bi običan raketni motor znao kako raketa treba da leti? On je samo motor, nikada nije napustio atmosferu. Dodirivao je visine, ali se nikada nije popeo na njih. Takva mu je priroda.
Motor je potrošio gorivo. Znao je šta nosi, nije se štedeo. Zalihe kiseonika u motoru su odavno nestale, on se gasi i usporava. Uskoro će u voljenoj atmosferi sagoreti. Muči ga teška misao: hoće li sagoreti i sećanje? Želja? Ljubav?
Briga? Nje će se najteže odreći.
Raketa odlazi. Ima li ona dovoljno kiseonika za život? Goriva za željeni povratak? Učitane mape? Mogućnost za susrete? Karavan planeta kao orijentir?
Mape ne pomažu u svetu u kome se sve kreće. I kompas odavno ne radi. Vreme nepredvidivo usporava.
Jedino što ostaje između rakete i motora su ljubav i sećanje. Rastu i popunjavaju prazninu, prazninu koja se uvećava i preti da proguta vreme.
Kad Ja dobije dete, prestaje da postoji i pretvara se u - Ono.
ОдговориИзбришиAli tako se rađa ponovo i dobija priliku da živi još jedan novi život - iz početka.
Samo sada zna kakav je put i kako izbeći zamke i rupe.
Brine i štiti Ono i ne primećuje kako ga gnjavi.
A Ono se guši i žuri da se što pre otrgne.
Ali gde god da Ono ode i Ja će biti sa njim.
Nosiće ga u sebi, u mislima i u srcu.
I Ono će se uvek zapitati šta bi Ja rekao... uradio...da li bi pohvalio... ili izgrdio.
Ja i Ono su od prvog dana jedno, zauvek.
I kad Ono dobije dete, Ja će po drugi put postati - Ono.
I priča se nastavlja.
Večita zavrzlama između Ja i Ono...
Do kraja vremena, ako ga ima.
A sudbina mašine , pa makar to bila i svemirska raketa je - prosta.
U staro gvožđe i kraj.
Mada i od starog gvožđa može svašta da ispadne.
Ako se potrudiš :):):)
.
I ja pokušavam da razumem, ali...
ОдговориИзбришиNe razumem zašto ljudi žele da imaju decu?
Ni kako žene pristaju da budu živi inkubatori?
I zar ne znaju šta ih čeka?
Zar ih roditeljski nagon tako lako prevari?
Zar baš svako mora da ostavi naslednike u ovom pretrpanom l haotičnom svetu koji se raspada?
Volim decu, ali tuđu.
ОдговориИзбришиSvoje se bojim.
Zato ih nemam.
Mislim da bi me živu izjela od brige.
Potpuno te razumem, Leteći Holanđanine, i zato ne bih da postanem neko kao ti. :)
Kad dete odraste i ode, roditelji ostaju sami sa sobom.
ОдговориИзбришиOdavno su prestali da budu muž i žena, bili su celo vreme tata i mama.
I sada ne znaju šta da rade, skoro da su zaboravili kako se i ono radi?
Nemaju o čemu ni da razovaraju, zevaju od dosade.
Ostaje im jedino da se ukrcaju na taj ukleti brod, ako još ima mesta. :)
Kad dođe taj trenutak, treba ga proslaviti i treba se radovati.
ОдговориИзбришиTvoj zadatak je izvršen, odgajio si svog mladunca .
Sad imaš ponovo svoj život samo za sebe, najzad si slobodan!
A ako ne znaš šta ćeš sa svojom slobodom, onda je ne zaslužuješ:
Suviše brinemo i predugo štitimo svoju decu.
ОдговориИзбришиZanemarujemo sopstveni život, kao da u njemu nema mesta nizašta drugo.
Dođe vreme kada su ona mnogo više potrebna nama, nego mi njima.
Ako se na vreme otkačiš, možeš najzad da se pogledaš u sopstveno ogledalo.
Istina da više nisi tako mlad i možda se jedva prepoznaješ, ali si mnogo pametniji i znaš šta je šta.
I ostaje ti još dovoljno vremena da uradiš sve što želiš.
Ali nikad nećeš prestati da brineš.
ИзбришиTvoj mozak nema važnijeg posla.
A njegov će shvatiti i daće sve od sebe da postane kao ti.
Boljeg uzora nema.
ОдговориИзбришиNe treba tugovati.
Obavio si najteži i najvažniji zadatak u životu.
Imaš razlog za slavlje.
Sada prepusti njemu da dalje brine o sebi.
Biće lakše za tebe i bolje za njega.
Lep tekst, kao i uvek.
ОдговориИзбришиRaznežio si me do suza.
Svaki rastanak u životu je težak i jedva se preboli.
ОдговориИзбришиI ovaj je težak, ali se preboli lakše jer nije konačan.
Jedino su veze sa decom jake i neraskidive.
Ni razdvojenost, ni vreme, ni razdaljina ne mogu ih oslabiti.
Doživotne su.
I zadovoljstvo što si uspeo da ih odgajiš je neuporedivo.
Moras raditi protiv sebe da bi bio na strani onih koje volis.
ОдговориИзбришиAko si na strani onih koje voliš, uvek radiš za sebe.
ИзбришиHakim gresi, upravo tako!
ИзбришиTo je mala žrtva spram ljubavi koju ćeš dobiti.
ОдговориИзбришиThis spaceship is still flying...?
ОдговориИзбриши:*