Škola iluzije i robova

Kad si mlad izbegavaš glupiranje, ono te odvlači od velikog cilja.
Ulažeš u sebe, naporno učiš naporno treniraš, čitaš.
Usavršavaš veštine, jezike, akorde, dribling.
Ulažeš u obećani život koji će doći, bogat i ispunjen, pun vrlina, i izazova koje je lako rešiti.
Obećano je da pesme neće biti slušane nego svirane, knjige neće biti čitane nego pisane, putovanja neće biti iscrpljujuća nego filmska.
Zbog takvih očekivanja, neretko obećanja, mladost je naporna, teška, puna odricanja od svega što život čini bogatim. Jer, "mladost je naporan uspon do vrha".
Kada prođe ta muka, shvatiš da je bogata nagrada koja je trebalo da dođe posle odrastanja - odrastanjem potrošena.
Završena.
Nestala.
Cela nagrada je bila u pripremi.
Ko je u "pripremi za život" bio manje vredan i dovoljno zabušavao,
ko nije bio vredan i poslušan, nego buntovan i hrabar,
uzeo je najvrednije što život nudi.

Ko će i kada ovo ispričati deci? Niko i nikada, da ne bi bila srećnija od nas, robova navika, naviknutih robova.
Od nas koji trošimo živote čekajući dolazeće reume, gastritise, klimakse, dijabetese, užasnuti od pomisli da umremo zdravi.
Nekada možda nisam znao koliko ima decibela u tri decibela.
Sada znam, ali odavno nije važno. Umem i mogu, ali više ne znam šta bih sa tim.
Prelepa prazna školjka. Večna stoji u vitrini i uzor je mladim školjkama.

Ukradeno vreme je bilo naše.