Kroz stavove drugih ljudi definišemo sebe.
Muzičar mora prvo sebe da dovede u harmoniju, mir, lepotu,
da bi baš to izašlo iz instrumenta ili glasa.
Pesnik, naprotiv, može biti u najdubljoj rupi u sebi, ranjen,
i da iz te rane piše.
Komunikaciju emocijama smo zapostavili, zakržljala je zbog nekorišćenja.
Suviše smo se oslonili na govor.
Ne treba se odricati stečenog. Treba paralelno razvijati, učiti, vežbati drugačiju komunikaciju. Biologija nas u tome ne sprečava.
zlonameran covek koji vam iz mrznje moze naneti patnju gotovo uvek je sposoban da vam, u krajnjoj instanci, oduzme i zivot.
ОдговориИзбришиzato ih primetite dok su jos u benignoj fazi pakosti, i nemojte im popustati jer oni to nece ceniti, i nikada nece postati plemenitiji zbog toga sto ste vi bili darezljivi prema njima. ako im popustite vi ste saucesnik, i odgovorni ste za stetu koju oni nanesu.
maska govori vise o coveku od njegovog lica zato sto je maska dizajnirana prema onome kako zele da ih drugi vide.
Kada bi dobrodušan čovek bio u stanju da prepozna zlo sa maskom anđela, ne bi tako lako i često bio žrtva.
ИзбришиNi rđavo iskustvo neće ga podučiti da ponovo ne postane plen.
Za zlikovca je plemenit čovek idiot, ali to nema značaja i ne menja suštinu - zlikovac nosi uvek samo masku,
a dobrica dušu anđela.
Da li su rupe u nama nastale tako što smo vredno i uporno kopali,
ОдговориИзбришиuvek tražeci sebe a izgovarajući se da tražimo nešto što je drugima potrebno?
Ili smo upucani, ustreljeni, izbušeni,
rečima, postupcima, neprihvatanjem?
Možemo li upasti u rupu koja je unutra, u nama, i nestati?
Može li u rupu upasti bližnji?
Rupe su čudo,
Избришиnema dve iste, kao što nema dva ista čoveka niti dva ista nečoveka.
Svako ima svoju i kopa je uporno celog života sam ili uz pomoć drugih.
Neke su kao rudnik sa zlatnom žicom, iz njih se izvlače skriveni talenti, vrline, veštine, izumi, dobra dela, pre svega za sebe, ali i na dar ljudskom rodu...
ili se taloženjem zla i poroka bezdan provalije pretvaraju u divlje deponije, jalovišta, septičke jame, u kojima bez traga nestaje sve kao u crnoj kosmičkoj rupi -
čovek, njegovi bližnji, celi narodi, civilizacije.
Čovek pocne da kopa rudnik zlata,
Избришиpa kad ne nađe zlato kopa naftnu bušotinu,
kad ne nađe naftu ponada se bunaru,
kad ne nađe vodu iskopa sebi rupu 2x1.
Rupu za kraj.
Umesto da odmah iskopa temelj,
i nalije dobrim betonom i armaturom..
Taj temelj će i čukununuke nositi,
čuvati,
kupiti budućnost. Večnost.
Ako ništa drugo, temelj sprečava stvaranje rupe.
I u čoveku, i u zemlji.
Temelj je armirani beton.
Ljubav.
"Volela bih da si tuuuu..." :*
ИзбришиOui, J dooo... :)
...da te nezno...
Избриши"...ljuuuubimmmmm..." :zag:
ИзбришиOvakva muzika danas se retko čuje, nestala je sa raskomadanom zemljom, u izgubljenom vremenu.
Ali nije zaboravljena.
Poneki već ostareli bend ili slavni kantautor, kao vaskrsao iz prošlosti, potseti novu mladu publiku na staru dobru muziku.
Desi se da im to bude labudova pesma, ali i uteha jer ih je ispratila masa koja je znala svaku reč i podignutih ruku pevala zajedno sa njima.
Postali smo slabići koji se plaše svega, pa i emocija.
ОдговориИзбришиPotiskujemo ih, prikrivamo, kamufliramo se u namrgođene hladnokrvne likove, koji se stide nežnosti i ne mare za ljubav. Poželjno je biti nedodirljiv, opasan, neustrašiv tip, seks mašina.
A ispod maske čuči isprepadana kukavica koja pati od usamljenosti, ne zna zašto je nesrećna, ne zna šta bi sa sobom.
Danas su novi idoli najbolji ambasadori režima, neki kao ceca, aca,jeca,izmileli iz ko zna kakve krimi kafanske rupe, nepodnošljivi za slušanje, još više za gledanje.
ОдговориИзбришиAli takvi ispunjavaju stadione.
Propast i za muziku i za publiku.
Poznato je da najlepše pesme piše ranjeni pesnik, onaj s rupom u duši.
ОдговориИзбришиMožda izgleda neobično, ali je ustvari logično.
Srećan čovek nema potrebu da piše, on živi život.
Od malena se pitam u kom organu je smeštena duša?
ОдговориИзбришиGde je njeno skrovište, mora da se smestila negde u nekoj finoj plišanoj rupici, ali gde? Većina organa mi je izgledala nedostojno, iako je svaki neophodan.
Možda u srcu? Ali tamo je kao u vodenici, ne bi imala mira.
U mozgu? Još gore, sveopšti metež svakojakih misli koje se sudaraju pri brzini svetlosti.
U plućima je prostrano, vazdušasto, moglo bi biti da nije tolika promaja.
Niko do sada nije znao odgovor.
Znam da Ti znaš. :)
Izgleda da ni On ne zna?!
ИзбришиAko kažu da su oči ogledalo duše, moraš je videti kad pogledaš u moje oči, sigurno je tu.
A kada ja pogledam u njegove oči, ne samo da vidim njegovu dušu, nego i moju u njegovoj.
Duša moje duše, to je bar jednostavno.
Eto. :heart:
A šta ako je duša u svakoj ćeliji, upisana u hromozomsku spiralu ,
Избришиkoja ne samo da nosi kod za sve telesne i mentalne osobiine, već i šifru za pristup duši sa nikom korisnika?
I tako Flaj od početka može svoju dušu da hrani probranom hranom, da je gaji i raste zajedno s njom?
I da leti? :)
Ne moze biti u telu, nema mesta za nesto tako veliko.
ИзбришиMozak je samo komunikacioni uredjaj, modem koji pristupa sadrzajima na cloud-u.
Svaki pristupa svom folderu, pohranjenoj memoriji, slikama i zvukovima.
Ali se ip adresa moze promeniti, hakovati, i pristupiti tudjim sadrzajima,
Mozda cak serveru.
Zvuči zanimljivo tvoje naučno-tehničko objašnjenje za nešto tako fluidno i zagonetno, sviđa mi se,
Избришиkao neki SF scenario. :*
U mojoj običnoj (prizemnoj? ;) priči moja duša je samo moja.
Ne sviđa joj se i ne pristaje da bude delić nekog magičnog elektrotehničkog sistema, ma kako tvoj cloud beskrajno veličanstven bio.
Buni se i neće da bude isprogramirana i dirigovana kao Tvorčeva kompjuterska igrica.
Sićušna je i skromna, kao veran prijatelj ne želi da nadraste ni da nadživi moje telo i zna da će ono završiti odbačeno kao komad starog nameštaja.
I moj mozak, moj vrhovni komandant, nezavisan je upravitelj,
ali kada bi prestao da se hrani utiscima iz spoljašnjeg sveta, zaključan u mračnoj gluvoj komori, ostao bi beskorisna pihtijasta masa, na autopilotu za osnovne životne potrebe.
Bez svoje volje i slobode odlučivanja zar čovek ne bi bio samo automat , sličan TV aparatu ili onom za hranu i kafu?
Pored mnogih bušotina različitog kalibra ipak mi najteže pada rupa koju do kraja neću moći da ispunim znanjem.
ОдговориИзбришиZar mi onda nije bolje da se okanem ćorava posla ?
Odoh na reku.
Reka zna.
ИзбришиNemam dileme, u slefecem zivotu cu biti reka.
Makar planinski potok. :*
:) Budi reka. :zag:
ИзбришиSvako ima neko podrumče u koji odlaže nepoželjno, bolno sećanje
ОдговориИзбришиs namerom da ga zaboravi.
Uzalud.
Dovoljna je neka neoprezna reč, nakiseli osmeh, podignuta obrva, pa da stara uspomena iskoči kao pajac iz kutije i pokvari dan, a noć pretvori u preispitivanje i nesanicu.
Ali,s tim se može živeti.
Prigovaranje savesti kvari ceo život.
Ovih dana reči stare mržnje, pretočene u bombe i rakete, razaraju gradove i teraju preživele u bekstvo što dalje,
ОдговориИзбришиu tuđinu.
Nema dovoljno dubokog kratera, nema crne rupe u koju takva mržnja može biti pokopana i zaboravljena.
Tako malo je potrebno pa da tanka ljuska civilizovanog ponašanja pukne pod naletom arhaičnog, biološkog besa i pretvori se u zversko - mi ili oni, pa makar po cenu propasti sveta.
Kad progovori oružje, šta može čovek osim da zanemi?
U sedmom osnovne Geda je bio gazda u razredu, klipeta viši za glavu od ostalih, napast, maltretirao je sve redom.
ОдговориИзбришиSve dok jednog dana nije naleteo na malog žgoljavog Kepu, riđu, pegavu prznicu.
Kepa mu se zabio u stomak i pod serijom krošea i aperkata Geda se izbečio, presamitio i ostao zapanjen.
I taman kada smo se ponadali da je nastao mir
veliki gad je morao da da sebi oduška, direktorovoj miljenici je odsekao makazama kiku.
To je bio njegov kraj.
Više nismo čuli za Gedu.
Ali, svaki put kada gledam slike razrušenih gradova i kolone izbeglica, priželjkujem da se odnekud pojavi Kepa,
moja prva ljubav.
Čekam godinama i - ništa.
Ljudi su snažno odreagovali na početak rata. Na prvi udar.
ОдговориИзбришиNa trafikama nije bilo dovoljno novina, "analitičari" su zauzeli sve televizije i danonoćno analizirali i prognozirali.
Horoskopdžije su podigli tiraže prikazujući natalne karte zaraćenih država. "Mesec u konjunkciji sa saturnom i sekstilom u biku najavljuje nove sukobe".
A onda, posle sedam dana koliko traje svaka nova priča, potrčali su u prodavnice, na pumpe, u apoteke...
Kradu kolica iz marketa da bi do kuće doneli nezamislivo velike količine brašna, vode, konzervi... Stoje u redu ispred apoteka i idu u minus na kartici kupujući jod.
Da ne ostanu gladni, da ne umru od radijacije, da u podrumu imaju makar kanister goriva više od komšije.
Kada bi zejtin bio voda imali bi u špajzu dovoljno vode za dva meseca.
Kao što je prošla panika od nuklearnog rata,
proći će i panika od opšte gladi.
Nakupovano će se baciti ili, kad stignu računi, ispod cene prodati preko limunda.
Ostaće poskupljenja, ona su konstanta,
i gorak ukus zbog saznanja kako ego reaguje kada nanjuši krizu.
Zaboravlja se bližnji, nikome se ne daje, grabi se samo za sebe.
Videli smo i da su na početku kovida pesnicama branili kubike kupljenog toalet papira.
Ljudi su izgubili sebe, svoje biće, suštinu. Ostao je samo ego koji grabi, otima, nalik kosturu bez srca i duše.
Da li je kostur dostojan života? Da li će ostati gladan? Da li će ga ubiti radijacija?
Ne, ego je autodestruktivna sila. Bez kontrole postaje razorniji od rata.
A Sloveni ginu u besmislenom ratu. Rusi su najavili "denacifikaciju", što zahteva bar deceniju. Svakoga ko im se ne pokloni, nepokorne i neposlušne, će proglasiti nacistima i primeniti ratne zakone. Milion, deset miliona, ko zna.
ОдговориИзбришиNa kraju će stvoriti društvo istomišljenika, poslušnika, pokornih građana koji podržavaju vlast.
(Pokornih nije isto što i pokorenih, ovi drugi će se boriti za sebe.)
To je tek prvi od ratova, svetski civilizacijski eksperiment, koji će, na sličan način i sličnim sredstvima, pretvoriti Zemlju u Vrli Novi Svet.
Nestašice su naš način razdvajanja ljudi od fukare. Gnušamo se građanskog rata jer nismo kadri ni svoju decu da odbranimo od školskih huligana. Prestali smo da budemo ljudi onda kada smo postali potrošači.
Denacifikacija je ovoga puta izgovor za nacifikaciju -
Избришиgde su naši, naša je i teritorija, naš svet.
Stara poznata priča, novi učesnici.
Brat Si i pobratim Kim već su usrećili svoje pokorne podanike, odavno uživaju u pogodnostima novog vrlog sveta.
Mi malo kasnimo, takav nam soj, inat i bunt, uglavnom tapkamo u mestu, a povremeno ubrzavamo u rikverc.
Dobra šansa da ih ne stignemo.
Upravo to.
ИзбришиAli masa više veruje tv kutiji nego svojim očima.
To će skupo platiti, kada dođe do njih biće kasno.
Eksperiment na žutoj rasi je uspeo. Religija ih je vekovima pretvarala u mirne i trpeljive ljude. To je bilo lako pretvoriti u pokorne i poslušne.
ИзбришиAli ako eksperiment uspe na Slovenima, primeniće se globalno.
Zar svaka religija nema isti takav cilj?
ИзбришиAli čovek nije stvoren da bude pokoran i poslušan, pa ni bogu ako neće.
Svako društveno uređenje je novi eksperiment, sprovođeno silom, često i terorom, ali se baš zbog toga nijedno nije trajno održalo.
Bio Sloven ili ne, čovek može prividno da bude pokoran i podnosi pritisak sve dok ga žudnja za slobodom ne pokrene na akciju, a tada je spreman da mirno stane pred tenk i bude pregažen ako treba.
Kakvu nam budućnost tek donosi uzburkano žuto more, to ni Orvel ne bi mogao predvideti.
Nedobog da to doživim, dosta mi je ono sa Maocetungom.
Gordost je kada čovek misli samo na sebe, veliča sebe, spašava sebe, jer je on, najveći i najbolji, jedini vredan preživljavanja.
ОдговориИзбришиSreća je odsustvo gordosti.
Gordi već decenijama kao krtice kopaju podzemna skloništa, betonske bunkere napunjene hranom i vodom, čak i oružjem, spremni za atomsku katastrofu?!
ИзбришиBlago njima.
Njihova sreća je prisustvo gluposti.
Ili prisustvo straha? Strepnje?
ИзбришиAko je ovo drugo, tu sreće nema.
Srećan praznik :cvet:
:zag: :*: :heart:
ИзбришиNema sreće bez ljubavi.
Jedino ljubav može da zakrpi sve rupe u nama.