Ne postoje stranci. Ne postoji vreme. Igramo istu predstavu bar dve hiljade godina.
Scenografija se snažno menja. Okolina je ni nalik onoj od pre dvadeset, sto, kamoli pre hiljadu ili dve hiljade godina.
Ali glumci su isti, tekst je isti, isti je zaplet i radnja.
Ono što čekamo, zbog čega ponavljamo predstavu, je pokušaj da napravimo drugačiji rasplet,
da dramu i tragediju pretvorimo u slavlje,
improvizujemo i odigramo srećan kraj.
Za to je potrebna dobra publika,
i samo mrva hrabrosti vise.
Ili Deus ex machina?
Ko pređe igricu ide na drugi nivo.
Mi još uvek ponavljamo. Pronalazimo lepotu u igri.
Najzad si me ubedio - vreme zaista stoji.
ОдговориИзбришиAli stojimo i mi.
Sve je isto, ista drama, tragedija, zaplet... kao pre nekoliko milenijuma.
Jedino su se promenile stvari, pravili smo sve savršenije stvari, zaboravljajući da usavršavamo sebe.
A igre su postajale sve užasnije.
Grozni prizori - od gladijatorskih arena do masovki iz Aušvica,
nabijanje na kolac, giljotina, inkvizitorske lomače,
sibirski logori... krvavi ratovi i beskrajne opsade izgladnelih smrznutih gradova...
Sadističke perverzije bolesnog ljudskog uma.
Kako je to moguće kada je u svakoj ljudskoj duši urođeno seme dobrote? Čak ga i životinje imaju.
I kako decu sačuvati od roditelja?
U svakodnevnom životu od svakog pojedinca zavisi kakva će radnja ispasti - drama, možda komedija, vodvilj, tragedija?
ОдговориИзбришиStvar profila ličnosti i kulture.
Kada su narodi u pitanju, bilo bi najbolje da se sve pretstave otkažu, doajeni oteraju u penziju i igre ukinu zauvek, osim olimpijskih.
Pozorišta katanac u bravu i mir.:)
Kako da život pretvorimo u slavlje?
ОдговориИзбришиKako kada i velike ljubavi vremenom dosade, a nerazdvojni postaju ljuti neprijatelji ili ravnodušni stranci?
Retko se propala ljubav pretvori u prijateljstvo,
a mržnja među narodima skoro nezamislivo.
Ali, ako vreme ubija ljubav, možda jednom ubije i mržnju?
To bi bila milenijumska premijera, a svi u publici bili bi braća, blizanci.
Naučna fantastika, što da ne? :)
Ja vidim zivot kao pokretne stepenice koje idu unazad.
ОдговориИзбришиAko stojis u mestu propadas, tones, u dosadu i mrznju.
Jedini nacin je uporno koracati napred. U novo, u nepoznato, u neosvojeno, u tudje.
U neizvesnost.
Mrznja i dosada ostaju na prethodnom stepeniku, dok skroz ne potonu.
Daj ruku, idemo. :-*
Избриши