четвртак, 11. јун 2020.

Odiseja

Hoda život ispred mene, širi put ali ne utabava, to moram sam. Ukrstim se sa nečijim putem, ali se brzo vratim svom. Osuđen na stvarnost i zarobljen u stvarnosti, taj put ipak nije puka projekcija stvarnosti. Iščitavanje oblika koje put stvara leči od stvarnosti, isceljuje bol koji po tome odakle dolazi mora biti stvaran. Na tom putu nikada ne nedostaje muzike, nego tišine. Na kraju puta su dva izbora, jama, i raskršće na kome ljudi viču: raspni ga, raspni. Koga je put naučio da ustane i posle trećeg nokdauna, uvek bira raskršće. Ko prođe kroz raskršće može ići gde god poželi. Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom.

Kada se nađeš u mraku, ne traži izlaz. Svetli, najjače što umeš, makar sagoreo.

12 коментара:

  1. Život svakog čoveka, od početka sveta, može stati u nekoliko
    tvojih izuzetnih rečenica, uz nezaboravnu pesmu Leo Martina.

    Ne prestajete da svetlite. :-*

    ОдговориИзбриши
  2. Da li ja vodim svoj život ili život vodi mene? :)

    ОдговориИзбриши
  3. Zivot nas vodi, takav postoji. Mi smo u njemu gosti.
    Dragi gosti su oni koji se ponasaju pristojno,
    koji vole i postuju svog domacina.
    Koji mu donose darove.
    Tada ih domacin, zivot, bogato i nesebicno usluzi.

    ОдговориИзбриши
  4. I kada ceo život prođe u potrazi za Itakom, tumaranje nikad nije uzaludno.
    Putnik koji se srećno vrati kući, makar pocepanih cipela i u dronjcima, bogataš je, a da to i ne zna.

    ОдговориИзбриши
  5. Srećnik je svako ko Itaku pronađe u nečijem srcu.

    ОдговориИзбриши
  6. Sve je stvarno. A mnogo sta postaje stvarnost, mi smo donosioci raznoga u stvarnost.

    ОдговориИзбриши
  7. Eto, vratih se... datosamja ili Fransina ��

    ОдговориИзбриши