Pijan od želje

Tražio sam u sebi čoveka... ma ne jednom, sto puta. Kopao noktima i prstima, zavirivao u misli, ostatke razuma, sećanja...

Preronio bih tone prašine, izbacivao iz glave pune džakove đubreta, i pitao se odakle ono tu, tako duboko u mojim mislima.
Ali njega, čoveka, nigde!
Nije se javio ni kada sam onomad prešao četrdeset sa dva. Stepeni, godina, ko još pamti.
Onda sam se dosetio da ga isteram alkoholom!
Da mu vidim lice, da ga pitam šta je mislio kada mi je svaki put minirao prilike, kada je vodio umesto mene razgovore, kada je donosio važne odluke, i kada je bio uzdržan i onda kada se to ne sme – u ljubavi.
I tada se javio. Znači, živ je. Postoji.
I voli da popije, bećar, a možda se pijan ne kontroliše baš najbolje. Ne mogu da zamerim, i ja sam ponekad takav.
Razgovaramo kao najrođeniji o svemu i svačemu. Nije naročito zanimljiv ni pametan, ali drugog sagovornika nemam.
I ja znam da treba nešto važno da ga pitam, na vrh mi jezika, al od rakije ne mogu da se setim. Nazdravljamo samo željama, jer su mogućnosti ograničene, a želje beskrajne i slobodne.
Ne znam ni kako ni kada završava veče, i nisam siguran gde on tada nestaje. Verovatno se, onako pijan, dotetura do moje glave i tamo zaspi. Užas! To je moguće objašnjenje za veliku žeđ i još veću glavobolju.
Sutradan, kasno popodne, kada prođu aspirini i glavobolje, prisećam se da mi je govorio nešto važno i u poverenju. Ali šta?
I tako danima lomim bolnu glavudžu pokušavajući da se setim, ali ćorak. Tu misao je sprao alkohol, ona čaša viška.
I nije mi jasno kako ne može da spere stara sećanja nego samo tu jučerašnju važnu misao.
Doći će opet kad god ja hoću. Koristim alkohol kao mamac. Samo, njega sporije hvata. Ili ima bolju kondiciju, ili ja počinjem veče već napola pijan. Pijan od nečega što njega ne komira.
Pijan od ljubavi.
Pitam se kome je teže: jedan pijan od želje, drugi željan pića. Koga poslušati?
Težak izbor.