Glup I

Pesnik, kao i slikar, lako može da pokvari i odlične ljude.
On se dodvorava i ugađa neumnom delu duše, onom što za iste stvari čas misli da su male, čas da su velike, i izmišlja stvari koje su od istine veoma daleko.
Umni deo duše često popušta u svom nadzoru nad onim plačljivim delom. Tada um, više ne smatrajući to nedostojnim, dozvoljava predavanje celog tela tuzi, i, čak, uživanje u njoj. On gaji i zaliva ono što bi trebalo da se osuši, određuje sluge za gospodare, čineći nas gorim i nesrećnijim.
Slikar crta stolara i ostale radnike a da se pri tom uopšte ne razume u njihovu veštinu. Ali ako je slikar dobar, on će stolarevom slikom koju izdaleka pokazuje moći da prevari decu i nerazumne ljude.
Možda je ta prevara ceo cilj slikarevog života, a možda je to jedino što ume da radi.
On će se uvek više truditi da sebe predstavi kao predmet obožavanja, nego heroje koje slika.
Kada bi bio sposoban da, stvarajući imitaciju života, čini ljude boljima, imao bi makar sledbenike.
Samo napola svestan, on sebe obavija tajnama i ogradama, krijući prazninu, prašinu, krijući sebe, unakaženu sliku svojih želja, izbliza sliku Dorijana Greja.
Ista stvar ne izgleda isto ako je posmatramo iz daljine ili izbliza.
Isti predmeti izgledaju i krivi i pravi onima koji ih gledaju kada su u vodi i kada su izvan vode.
O istim stvarima u isto vreme nije moguće misliti suprotno.
Sve to upućuje na konfuziju u svačijoj duši. Tom slabošću ljudske prirode koristi se slikar, koji ne odustaje ni od jednog sredstva opsene.
Ljudi misle da su srećni ili nesrećni, a u svim tim slučajevima su tužni ili radosni.
Nekada sam samo verovao da anđeli postoje. Da nas iz daljine posmatraju, blagonaklono, ne uznemiravajući nas čak ni svojim direktnim prisustvom.
Ta izmišljena bića bi umela iz daljine da vide naše tajne i strahove, ma koliko ih mi skrivali. Strahovi su tada postajali manji, a tajne vrednije.
Velikim krilima bi ublažili svaki naš pad. Pesmom i poljupcem bi slavili naše uspehe.
Sada sam odrastao, i sada više ne verujem nego znam. Ali i anđeli, izgleda, odrastaju. Zbog sebičnosti nikada se nisam pitao imaju li oni svoje potrebe, želje, strahove, ljubavi_
Kako usrećiti jednog običnog anđela? Jer, kada bih to znao, sigurno bih uspeo i tako postao anđeo anđelu, takoreći ista vrsta. Onda bismo, možda, mogli da se vidimo, popijemo kafu ili štagod anđeli piju, dodirnemo krilima... nevidljivi za običan svet. Verovatno bi nas samo deca videla, a svi znaju da deca umeju da čuvaju dobre tajne.
Besmrtna stvar je jedino vredna truda.
Da li je besmrtna pesma, slika, um, volja, bliskost, ljubav, duša, ili nešto što ni anđeli nemaju?
Onaj deo duše koji po svojoj prirodi traži takvu hranu koju pesnici stvaraju, da svoju glad utoli, da se isplače i posle toga bude zadovoljan i veseo?
Ili samo onaj umni deo, koji nas uspravlja i negira emocije_
Šta nas čini ljudima?
Mislioci još uvek brižljivo traže uzrok svoje gladi.

Hvala velikom Platonu i mudrom Dučiću na iskrama.