Pristajanje na identitet, ma kakav on bio, vodi okamenjivanju, pretvaranju u spomenik, stub soli.
Dok postoje ideali čovek se bori za njih, u toj borbi raste, stvara, živi u pokretu i akciji, ne ispuštajući iz vida ideju kojoj teži. Sve što u borbu uloži tek je time stvorio.
Kada, boreći se, dovoljno poraste i ostvari ideju, stigao je do odlučujuće raskrsnice.
Može zadovoljno čestitati sebi na zasluženom uspehu, i zaustavljen u tom uspehu poživeti, prihvatiti nagrade i priznanja, petrifikujući se postepeno, sve dok ne postane spomenik,
ili može nastaviti da živi i raste, večno i zauvek, ako pronađe i prihvati nove i veće ideje i ideale i nastavi borbu. Borbu u kojoj neprestano raste, borbu u kojoj stvara, borbu u kojoj postoji i živ je svakog trena i celim bićem. Borbu u kojoj je uvek mlad. Borbu koja ne nudi udobnost, ali daje jasan identitet, jer borba uvek stvara stvaraoca.
Izabrati neizvesnu borbu, umesto udobne petrifikacije, stvara uspravnog čoveka dostojnog života.
Dostojnog bogova.
Neki ljudi se priklanjaju lepoti i istini, i žive ih. Oni manje hrabri se priklanjaju drugim ljudima, nekritički im povlađujući, pritom gubeći sebe.
Ne može se istovremeno živeti i u ljudima, i u istini.
Prikloniti se jednom idealu suštinski znači odbaciti onaj drugi ideal kao nerelevantan, neistinit i nepotreban.
Taj izbor određuje čovekov put.
Izbor između moći i ljubavi stvara čoveka.
Dok postoje ideali čovek se bori za njih, u toj borbi raste, stvara, živi u pokretu i akciji, ne ispuštajući iz vida ideju kojoj teži. Sve što u borbu uloži tek je time stvorio.
Kada, boreći se, dovoljno poraste i ostvari ideju, stigao je do odlučujuće raskrsnice.
Može zadovoljno čestitati sebi na zasluženom uspehu, i zaustavljen u tom uspehu poživeti, prihvatiti nagrade i priznanja, petrifikujući se postepeno, sve dok ne postane spomenik,
ili može nastaviti da živi i raste, večno i zauvek, ako pronađe i prihvati nove i veće ideje i ideale i nastavi borbu. Borbu u kojoj neprestano raste, borbu u kojoj stvara, borbu u kojoj postoji i živ je svakog trena i celim bićem. Borbu u kojoj je uvek mlad. Borbu koja ne nudi udobnost, ali daje jasan identitet, jer borba uvek stvara stvaraoca.
Izabrati neizvesnu borbu, umesto udobne petrifikacije, stvara uspravnog čoveka dostojnog života.
Dostojnog bogova.
Neki ljudi se priklanjaju lepoti i istini, i žive ih. Oni manje hrabri se priklanjaju drugim ljudima, nekritički im povlađujući, pritom gubeći sebe.
Ne može se istovremeno živeti i u ljudima, i u istini.
Prikloniti se jednom idealu suštinski znači odbaciti onaj drugi ideal kao nerelevantan, neistinit i nepotreban.
Taj izbor određuje čovekov put.
Izbor između moći i ljubavi stvara čoveka.
Izbor određuje put, ali i put menja putnika, polako, skoro neprimetno, nabacuje sloj po sloj i uobličava mu lik.
ОдговориИзбришиNa svakoj raskrsnici je novi izbor i dođe trenutak kada se putnik iznenadi gde je zabasao i ko je postao, ili... šta je na sreću ili slučajno postigao?
Može biti zadovoljan sobom ako je imao slobodu da bira
i srećan, ako je mogao da bira srcem.
I tu bi mogao da stane, da predahne, možda da se učauri kao svilena buba u svilenoj čauri, da preživa i uživa, što da ne?
Ili će ipak nastaviti da istražuje i da se dokazuje, da se prsi i trsi, da čačka život, kao da je večnost njegova?
Pa neka ga, neka tera dalje u toj moćnoj trci sa životom sve dok snage ima... kao da se na kraju puta neće pretvoriti u kamen,
kao svako.
Što da ne?:)
Pametuješ, pametnice?
ИзбришиTeraš šegu sa idealima?
Maaaaaa... jok!
ИзбришиIdeali teraju šegu sa mnom.
Do kraja će me sahraniti.:(
Nikakva šteta, to im je posao. :)
ОдговориИзбришиNisam se nikada dvoumio, moj izbor između moći i ljubavi bio je lak.
ОдговориИзбришиMoć je privid, čovek postaje njen rob, uzima ga i troši,
a ja sam još uvek slobodan i
ma kako da je moj put grbav i pun rupa, hodam sa lakoćom, preskačem rupe i pevušim.
I samo idem dalje.