Divlja ruža ima slab i sitan cvet. Samo jedan red latica kao da čeka prvi povetarac da opadne.
Miriše slabo, tek da privuče divlje planinske pčele. Svi ostali ne prilaze zbog gustog trnja.
I ne traje dugo. Kada procveta, za dan, najviše dva, latice otpadnu.
Ali tada nije kraj. Tek tada, kada prođe sva lepota, počinje život.
Formira se lekovit i hranljiv plod, radost za šumske životinje, i otporno snažno seme za nove početke.
Pitoma ruža divlje cveta. Bogati gusti behari traju nedeljama, opijajući jarkim bojama i snažnim mirisom.
Ali kada vreme lepote prođe, posle ruže ne ostaje ništa. Čak ni šipak. Samo se hvalisala, ali nije ništa stvorila. Čuvajući svoju lepotu, nikada se nije dovoljno otvorila da ugosti pčele.
Praznina
Ne treba potceniti prostor. Prazninu. "Jer ne znaš", govorio je premudri.
Na mestu na kome su ruže cvetale ostala je praznina. Ali praznina nije negacija, nije puko nepostojanje, rupa puna ničega.
Ne.
Praznina je deo prostora koji pamti, informacija, zapis, ona je sećanje na oblik.
Deo sveta koji je ponudio, posvetio i poklonio sebe božjoj kreaciji.
Taj prostor je sačuvao oblik i osobine ruže koju je čuvao. Iako stvoren prazan, rastao je sa ružom, i postao njen čuvar.
Nekada, na početku vremena, on je bio deo velike praznine.
Onda se odvojio. Dobio svrhu. Smisao. Viteški cilj.
Prostor ne zaboravlja. Njega samo ruža slična prvobitnoj može celog ispuniti. Zato prostor nikako ne može biti praznina. on je kalup koji će naučiti ružu koja će tek doći kako da cveta. Da postoji. Da voli. On čuva informacije o ruži. I svu ljubav.
On je oblik koji čeka
Koji se nada.
Želi.
Voli.
Prostor ne poznaje vreme. Prostor nema rok trajanja.
Prostor zna,
doći će ruža.
Kad - tad
postaće ceo.
Svako biće na rođenju dobija prostor po meri svog pretka. Da bi nadvisio, uvećao svoj prostor, potreban je veliki trud. I ako je prostor naučio da predak u ruci ima mač i štit, treba ga preoblikovati, prekovati, noseći u rukama poklon i cvet. Prostor će se vremenom prilagoditi. Tako izmenjen će sačekati one koji dolaze. Njima više neće biti teško da vole.
Miriše slabo, tek da privuče divlje planinske pčele. Svi ostali ne prilaze zbog gustog trnja.
I ne traje dugo. Kada procveta, za dan, najviše dva, latice otpadnu.
Ali tada nije kraj. Tek tada, kada prođe sva lepota, počinje život.
Formira se lekovit i hranljiv plod, radost za šumske životinje, i otporno snažno seme za nove početke.
Pitoma ruža divlje cveta. Bogati gusti behari traju nedeljama, opijajući jarkim bojama i snažnim mirisom.
Ali kada vreme lepote prođe, posle ruže ne ostaje ništa. Čak ni šipak. Samo se hvalisala, ali nije ništa stvorila. Čuvajući svoju lepotu, nikada se nije dovoljno otvorila da ugosti pčele.
Praznina
Ne treba potceniti prostor. Prazninu. "Jer ne znaš", govorio je premudri.
Na mestu na kome su ruže cvetale ostala je praznina. Ali praznina nije negacija, nije puko nepostojanje, rupa puna ničega.
Ne.
Praznina je deo prostora koji pamti, informacija, zapis, ona je sećanje na oblik.
Deo sveta koji je ponudio, posvetio i poklonio sebe božjoj kreaciji.
Taj prostor je sačuvao oblik i osobine ruže koju je čuvao. Iako stvoren prazan, rastao je sa ružom, i postao njen čuvar.
Nekada, na početku vremena, on je bio deo velike praznine.
Onda se odvojio. Dobio svrhu. Smisao. Viteški cilj.
Prostor ne zaboravlja. Njega samo ruža slična prvobitnoj može celog ispuniti. Zato prostor nikako ne može biti praznina. on je kalup koji će naučiti ružu koja će tek doći kako da cveta. Da postoji. Da voli. On čuva informacije o ruži. I svu ljubav.
On je oblik koji čeka
Koji se nada.
Želi.
Voli.
Prostor ne poznaje vreme. Prostor nema rok trajanja.
Prostor zna,
doći će ruža.
Kad - tad
postaće ceo.
Svako biće na rođenju dobija prostor po meri svog pretka. Da bi nadvisio, uvećao svoj prostor, potreban je veliki trud. I ako je prostor naučio da predak u ruci ima mač i štit, treba ga preoblikovati, prekovati, noseći u rukama poklon i cvet. Prostor će se vremenom prilagoditi. Tako izmenjen će sačekati one koji dolaze. Njima više neće biti teško da vole.
"On je oblik koji čeka".
ОдговориИзбришиLepo Hakime, jako lepo :*
Da, ne postoji praznina.
Nikad nije ni postojala.
Ni velika, ni mala... ni prvobitna, ni konačna.
Uvek je nečim ispunjena, video ti to ili ne.
Nemaš ti oči za sve te praznine, naročito za one davne, nepregledne i nedostižne - vid ti je slabašan, a um zakržljao.
Ali te male, koje su ti ispred nosa, poklonjene su ti zajedno sa tim treptajem vremena...i možeš da ih ispunjavaš sa čim god hoćeš, dok si tu.
I zato pazi i biraj.
Ispunjavaj je sa onim što ti želiš i voliš.
A najbolje zaboravi konjanike, ratnike, barjake i mačeve...zaboravi slavu i pobede...
i rane i poraze zaboravi.
I videčeš kako se taj tvoj mali prostor sve više širi i ispunjava ...kao vasionski balon .
I ti lebdiš u njemu, nasmejan.
Ovako kao ja.
Sve dok od radosti i ljubavi ne puknem :)
Ti misliš da je život saće i da se može ispunjavati medom?
ИзбришиŽivot jeste saće.
ИзбришиA čime ćeš ga ispunjavati zavisi samo od tebe.
Medom ili ... :)
U čijem životu ima toliko radosti i ljubavi?
ОдговориИзбришиMože biti i u tvom.
ОдговориИзбришиAko živiš u mašti i hraniš se nadom ? :)
Prostor i svetlost.
ОдговориИзбришиTo je sve što mi treba.
Sve ostalo samo je prepreka letenju.
Za letenje ti baš ništa nije potrebno.
ОдговориИзбришиČak ni krila.:)
To neizmerno prostranstvo...zastrašujuće, vasionsko... večno?
ОдговориИзбришиŠta je to spram teskobe i nemira u tvojoj duši?
Baš iz takve duše uvek nikne najlepši cvet.
ИзбришиI najlepša pesma.
I ljubav...neizmerna, vasionska :)
Još jedan lep tekst, ovoga puta stoti, jubilarni.
ОдговориИзбриши"Praznina" ispunjena lepim mislima.
Kada bi sve praznine bile takve.
Hvala ti, Hakime :*
"Praznina je sećanje na oblik"
ОдговориИзбришиZato toliko boli.
Ne hrani je tugom, da te ne proguta.
ИзбришиProždrljiva je praznina i ima velika usta :)
Ništa joj ne vredi.
ИзбришиSamo se srce pita.
I život.
Ali neke praznine su spasonosne.
ОдговориИзбришиNjih iza sebe ostavlja neka nevolja... boljka... neki skot... neko zlo.
I sada su samo zaboravljeni talog na dnu.
Najzad možeš da se smiriš i da odahneš, kao kada ti izvade bolan zub.
Blažena praznina.
Ne želiš više ničim da je ispuniš, ni uznemiriš...postala je tvoj najbolji drug.
Do prve prilike .
Ili neprilike ? :)
Divlje ruže se više niko ne seća, osim tebe, Hakime.
ОдговориИзбришиIzgubila je odavno bitku sa tom namontiranom sponzorušom bez mirisa i bez ploda.
Ali šipaka uvek ima, i suviše.
Dobijamo ih od života.
I šipaka i šupaka...
ОдговориИзбришиDivna ti je ova pesma :*
ОдговориИзбришиPoklon i cvet?
ОдговориИзбриши:*
Ajoj, u ovoj praznini samo pesma odzvanja...
ОдговориИзбришиLjubavna...
Lepa...
Lep pokušaj, ali zašto se zavaravati?
ОдговориИзбришиSvako se nosi sa svojom prazninom kako ume.
Ispunjava je svačim, želi da je poništi.
Ali praznina se ne može ničim ispuniti.
Ni nada, ni sećanje, ni čežnja, ni ljubav...ništa u njoj ne odzvanja.
Ni očajanje.
Samo eho praznine.
Praznina zjapi kao prazan bunar.
I ako u njega svaki prolaznik ubaci svoju želju, on će ipak ostati prazan, zauvek.
Da nije tako, praznina bi se drugim imenom zvala.
Ruža je ruža... a praznina je uvek praznina.
I ništa ne odjekuje tako prazno kao eho praznine...
... prazno kao eho praznineee... eho praznineeeee...
...praznineeeeee...neeeeee...eeeeeeeeeeeeeee...
Auuu... Klaro!
ОдговориИзбришиSve ovo je samo zato što je zaboravio da te poljubi za laku noć? :)
Odkud ti to znaš ?!
ОдговориИзбришиI zato sada svaki put kada prođem pored tog bunara samo ubacim jedan kamen.
ИзбришиTo je jedini način da praznini začepim ralje... pre nego što me proguta.
Ili dok se on ne doseti, pa me poljubi za laku noć ? :)
Ništa ti ne vredi...
ИзбришиTo nije običan prazan bunar, to je crna rupa.
Guta sve... i tugu i očajanje i želju, može i tebe da proguta.
Smešno je crnu rupu zatrpavati kamenjem.
U njoj nestaje sve bez traga, čak i svetlost.
Sve...
Osim ljubavi :)
Onaj koji je na pet strana, gde je zapravo?
ОдговориИзбришиKo to zna ?
ИзбришиAli na tvojoj sigurno nije.
A ni na mojoj . :)
"Ispiskim se u prasinu
ИзбришиNapravim od blata jednog lepog Roma
Metnem da na Sunce da mu nije zima
Kad poraste-da mu bude djuvegija
Da bude basista u najboljoj bandi
Da me vodi u Bac i u Deronje
Da mi kupi djerdan od kolaca
i crveni papir da nafarbam usta.
Da stavi svoju lepu glavu uz moju
Da ne budem nikad vise sama na svetu."
Ko razume, shvatice.
ИзбришиPesma o usamljenosti.
ИзбришиKo to ne razume?*)
Pesma o ljubavi, o masti, o stvarnosti.
ИзбришиDivna pesma :*
Divna pesma, da, ali iz mog ugla pesma o usamljenosti, o praznini... koju bi jedino ljubav mogla ispuniti...
ИзбришиPa makar morao da se ispiškiš u prašinu i umesiš od blata nekoga za sebe...
Nekoga kao ... ? ;)
I slobodi izbora, slobodi voljenja... volim cak i da mene ne voli..
ИзбришиTo nije slobodni izbor, to je potreba srca da voli.
ИзбришиTo je prinuda.
Kratkovidost srca, koje mora da se hrani, makar mrvicama neke izmišljene ljubavi.
Jednostrana ljubav je najgore što ti se može desiti.
To je dobrovoljni skok u prazninu.
Nema veće praznine od te.
Ovo ti govorim, ja, sa dna te praznine.
Ja, koji je prošao ceo svet i ostao glup. :)
Ma da, sad vise ne mozes ni da volis, pa makar jednostrano, ispadas 'glup'.
ИзбришиE o tome govori pesma.
Potrosacko drustvo, tante za kukuriku!
Koji ce nam ljubav zapravo, i sta znaci ljubav uopste...
Treba razlikovati ljubav i sebicnu potrebu.
ИзбришиLjubav je kada nekoga volis. Voleti nekoga znaci zeleti mu dobro, i posledicno, ciniti mu dobro.
Kada nekoga volis, ljubav se uopste ne nalazi u njemu. Ne nalazi se ni izmedju vas.
Sva ljubav je unutra, u tebi, u bicu koje voli.
Ta ljubav uvecava i popravlja coveka. Pretvara sve misli u dobre, sve postupke u smislene, sve ideje u humane.
Ljubav uvecava coveka koji je neguje.
Ako je ljubav uzvracena, onda ce i druga, voljena osoba, pratiti rast, i tada mogu zajedno dodirnuti nebo.
Ali ako nije uzvracena, to nimalo nece umanjiti dobrobit koju osoba koja voli ima od svoje ljubavi.
Japanac voli Japan. Ta ljubav mu namesta osmeh na lice i oreol iznad glave.
I ta ljubav mu nikada ne dozvoljava da sebicno pita: cekaj, da li i Japan mene toliko voli?
To nije vazno.
Ljubav je kada nekome cinis dobro.
Lepo rečeno, ali nestvarno.
ИзбришиLjubav o kojoj govoriš je ljubav majke Tereze - "ljubav koja drugom čini dobro" - saosećajnost i požrtvovanost, do samoizgaranja.
Ljubav Japanca prema Japanu , kao i svaki patriotizam, često prelazi u fanatizam i mržnju prema svima ostalima.
Ona obična ljubav, ljudska, sebična je ljubav - potreba da se sa nekim "stopiš i telom i dušom", sećaš se?
I na sve je spremna, samo da to ostvari.
Ali svaka ljubav, pa i ona najlepša, uzvraćena, vremenom vene i nestaje.
A neuzvraćena mnogo pre, i ostavlja te da tuguješ, sve dok ti ne dojadi.
Srećan si samo ako iza svega ostane lepo sećanje, a ne praznina ispunjena mržnjom i zlobom :)
Ljubav nije potreba za posedovanjem ni bliskoscu.
ИзбришиLjubav roditelja prema detetu po svojoj prirodi tezi razdvajanju.
I uvek je ta ljubav jednosmerna.
Ali nikako ne znaci da je nepostojeca, nemoguca.
Ta ljubav se ne uzvraca onome ko voli, zato sto je ona tek seme.
Posejana u mladosti, negovana i uvecavana, posle par decenija postaje zrela za davanje.
Uzvracena je, itekako, iako od nekog drugog.
Ne postoji neuzvracena ljubav.
Zajednica je stvar pameti, a ljubav stvar srca.
Kada raste srce, raste covek.
Kada volite, ne mozete znati da li ce vam se ljubav (uz)vratiti, ili ce otici u nekom drugom pravcu, nekoj drugoj osobi.
Ne mozete znati gde ce sve proputovati vasa ljubav, i kome ce sve doneti mir.
Ko zna, mozda se, sa sasvim neocekivane strane, uvecana vrati.
A mozda vas poseti necija tudja, ljubav lutalica.
Prepoznacete, zar ne?
Jer, da bi prepoznali ljubav morate je imati u sebi. I davati, voleti.
Ljubav između roditelja i dece je uvek uzvraćena, dvosmerna i jedino je ona trajna.
ИзбришиAko nije tako, onda je to neka patologija.
Ko nije bio zaljubljen u nekog ko za njega nije mario, već je voleo nekog drugog, a taj opet nekog trećeg?
To je lanac ljubavi, nije reč o tome.
I ako ljubav u sebi nema potrebu za bliskošću i sjedinjavanjem, kakva je to onda ljubav?
Pa to je onda ona platonska.
ИзбришиI nemoj misliti da ne postoji.
Znam jednu platonku, ćaknuta je skroz :)
"Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
ОдговориИзбришиMoja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje o svetovima što i ne znaju za protoplazmu, a ipak žive i ipak su od nečega?
Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni, jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Možda smo mi njima: ništa?
Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas, a mi ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih, a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?"
Miroslav Antić - Mit o ptici
***
Eh, Miko, Miko... lepo je razgovarati sa tobom... skoro kao sa.... :)
Ma koji oblik?
ИзбришиKada on prođe kroz vrata i ode bez pozdrava -
to je p r a z n i n a.
I tačka. :)
Jeste, to je
Избришиp r a z n i n a.
Ali ta praznina ima njegov oblik.
I čuvaće mesto samo za njega, sve dok se ne vrati.
"Praznina je sećanje na oblik" - Hakim