Kultura i civilizacija

Postoji nesto sto je zajednicko svim ljudima.
To je nasa veza sa prirodom
Starije je od nas. Stvorilo nas je.
Zove se kultura.

Kultura je nas urodjeni sistem vrednosti,
granica kojom razdvajamo dobro od loseg,
osecanje za lepo, pravedno, humano,
jedini i najdublji koren svakog smisla.

Kultura se moze zamisliti kao zemlja.
Topla, vlazna, plodna, mirisna. Ravna.
U njoj se, skoro kao u prvobitnom haosu, nalazi sav zivot.
Sva smrt, takodje.
Na neki logikom nerazumljiv nacin sve je pomesano u jednom.
U tom zajednickom sadrziocu.

Odatle dolazimo, tamo se vracamo.
To zivimo. To jesmo.
Uz sav trud ne mozemo stvoriti ni mrvu vise.
Srecom, ni unistiti.

Slicnost izmedju zemlje i kulture nije samo u tome da sadrze sve, jer su istovremeno i pocetak i kraj,
nego i u tome da nam daju kicmu.
Da rastemo. Hodamo uspravno. Vidimo. Saznajemo.
Volimo.
I da pritom, gledajuci sa visine, ne zaboravimo korenje.

Kao sto je zemlja ljubavlju stvorila zivi svet,
da je nadvisi i slavi,
tako je kultura stvorila civilizaciju,
da se strukturom ojacamo i uspravimo.
Dobri ljudi su se uhvatili za ruke,
poceli da se organizuju. 
Nalik krosnjama drveca, civilizacija se podizala i sirila.
Iz zemlje, iz onoga sto sadrzi koren svakog zivota.
Stotine spratova, nebo puno aviona, hijerarhije i vlade.
Ali,
civilizacija nije slavila kulturu od koje je nastala.
Smislila je pricu da je ona stvorila kulturu,
i dala sebi pravo da tu kulturu unisti.
Negiranjem, menjanjem, falsifikovanjem, prljanjem.
Zaboravila je da snaga dolazi iz korena.

Ne moze se unistiti nesto sto je od reci stvoreno. Ne moze se unistiti nesto sto ima koren.

Nekada je bilo ekstremno i neprilagodjeno biti lud.
Danas je i ekstremno i neprilagodjeno biti kulturan.
Slediti dobra pravila koja su i nas stvorila.
Urodjenu dobrotu, pravdu, osecaj za lepo.
Ljubav, koja stvara. Ljubav je rec.

Ne moze se unistiti kultura ni u coveku.
Od nje je covek sazdan. Ona ga drzi uspravnim.
Ali se moze isprljati, potisnuti, nadjacati.
Toliko glasno da danas mnogi ne razumeju znacenje.

Zemlja ce unistiti civilizaciju pre nego ona unisti ljude.

Ako kultura lici na zemlju, a civilizacija na visoke krosnje,
zemlja ne moze gadjati krosnju.
Ne. Osusice je, sagorece joj koren.
Civilizacija ce nestati, ali ce sam zivot opstati.
I kada drvo padne, semenke se prospu po plodnoj zemlji.
Ljudi koji ostanu pronaci ce dobro u sebi.
Smisao. Kulturu. Osecaj.
I onu rec, jedinu koja stvara.

Zemlju vidimo i crtamo kao krug.
Zato sto znamo. Krug nema kraj.
Sve sto vidimo postaje stvarnost.

Civilizacija je ziva, i ima sve osobine organizma.
Hrani se, raste, spava i budi, jede, sere, senluci, krade...
Pijana se tuce zbog cure.
Kada se civilizacija odrekne kulture, odrekla se i coveka.
Nije se odrekla zbog neznanja, slabosti, zelje...
Ne. Odrekla se zbog jasne namere da ubije.