Izguljene, potrošene i iskrivljene cipele nisu uvek stare.
Možda su samo puno prešle.
Videle su salonske tepihe, zmijarnike u kršu, seljačko blato, polurastopljen sneg, englesku travu, cement i pesak, podove međunarodnih vozova...
Zato izgledaju potrošeno i staro.
Ali su ispunile svrhu. Postojale su.
Putevi će svedočiti.
Cipele koje su stajale na polici nisu nimalo potrošene.
Sijaju kao nove, ali su demode. Za bacanje.
Baš kao i ljudi.
Ceo blog je Hakimova crna kutija.
Svedočanstvo da su nekada živeli srednji ljudi.
A meni je ovo susret sa prijateljem iz prošlosti.
Kada bi svako povremeno čitao svoje reči, znao bi kako da koriguje pravac, kada u životu da stane a kada da ubrza.
Jer, nema nikoga ko nas poznaje bolje od nas. Nas iz prošlosti.
U tuđim rečima možemo pronaći mudrost, ali se samo u našim rečima nalazi mudrost koju ćemo ispravno razumeti.
U tome je vrednost bloga. Tu su deponovane naše stare misli i ideje.
Ideje koje smo odbacili, i neke koje smo zaboravili.
Blog je susret sa samim sobom. Susret sa prijateljem iz prošlosti.
Na njega se možemo ljutiti, ali ga nikada ne smemo odbaciti ni povrediti.
Mnogi ljudi misle slično, ali slično nikada ne može biti isto.
Kada na nečijem blogu, blogu nekoga koga stvarno ne poznajemo, pronađemo svoje reči, osetimo uzbuđenje tuarega koji pronalazi vodu.
Naći deo sebe u drugome, svoje misli u nečijem umu, je dokaz božanske iskre, stvaranja od jedne reči.
Naći drugog sebe, nedostajuću polovinu, daje nadu da ćemo nekada pronaći sebe i svoje mesto.
Sveto mesto.
Vratiću se ja u silikonsko blato, kad-tad. Kuća još postoji, starija od Amerike. Trešnja iznad, orah iza, kruška i bor ispod kuće. Zamirisaće mi podrum na rakiju, kad-tad.
Poludeli detlić je ponovo pokušao da sruši trešnju, ali se ona svakog proleća oporavi.
Ta trešnja je kao želja.
Možda su samo puno prešle.
Videle su salonske tepihe, zmijarnike u kršu, seljačko blato, polurastopljen sneg, englesku travu, cement i pesak, podove međunarodnih vozova...
Zato izgledaju potrošeno i staro.
Ali su ispunile svrhu. Postojale su.
Putevi će svedočiti.
Cipele koje su stajale na polici nisu nimalo potrošene.
Sijaju kao nove, ali su demode. Za bacanje.
Baš kao i ljudi.
Ceo blog je Hakimova crna kutija.
Svedočanstvo da su nekada živeli srednji ljudi.
A meni je ovo susret sa prijateljem iz prošlosti.
Kada bi svako povremeno čitao svoje reči, znao bi kako da koriguje pravac, kada u životu da stane a kada da ubrza.
Jer, nema nikoga ko nas poznaje bolje od nas. Nas iz prošlosti.
U tuđim rečima možemo pronaći mudrost, ali se samo u našim rečima nalazi mudrost koju ćemo ispravno razumeti.
U tome je vrednost bloga. Tu su deponovane naše stare misli i ideje.
Ideje koje smo odbacili, i neke koje smo zaboravili.
Blog je susret sa samim sobom. Susret sa prijateljem iz prošlosti.
Na njega se možemo ljutiti, ali ga nikada ne smemo odbaciti ni povrediti.
Mnogi ljudi misle slično, ali slično nikada ne može biti isto.
Kada na nečijem blogu, blogu nekoga koga stvarno ne poznajemo, pronađemo svoje reči, osetimo uzbuđenje tuarega koji pronalazi vodu.
Naći deo sebe u drugome, svoje misli u nečijem umu, je dokaz božanske iskre, stvaranja od jedne reči.
Naći drugog sebe, nedostajuću polovinu, daje nadu da ćemo nekada pronaći sebe i svoje mesto.
Sveto mesto.
Vratiću se ja u silikonsko blato, kad-tad. Kuća još postoji, starija od Amerike. Trešnja iznad, orah iza, kruška i bor ispod kuće. Zamirisaće mi podrum na rakiju, kad-tad.
Poludeli detlić je ponovo pokušao da sruši trešnju, ali se ona svakog proleća oporavi.
Ta trešnja je kao želja.
Hoces li nas zvati na tu rakiju...?
ОдговориИзбришиOve srednje, iz... crne kutije?
:)
Moze. Zovem.
ОдговориИзбришиProblem sa rakijom je sto ume da bude suva, pa uz nju mora da ide jos nesto, po izboru.
Da gasi ljutinu.
Zato ljudi i piju rakiju, zbog onoga sto ide uz nju.
Nekada je to samo razgovor.
Ali nikad se ne zna.
Ne znam sta smem da ponudim.
Te tvoje razgažene blatnjave cipele...ostavljene ispred vrata.
ОдговориИзбришиVolim da uskočim u njih i gacam po tvojim tragovima, pa kud me odvedu.
A ova tvoja crna kutija nije obična kutija.
To je kovčeg sa zakopanim blagom.
Vredi po njemu preturati.
Ali ta stara mesta, ta stara kuća ?
Zar nije suviše bolno?
Uspomene su kao pokojnici, uvek rastuže.
Što su ti vredniji bili i draži, sve si tužniji.
A ni ta mesta nisu više ista.
A nisi ni ti.
Zar to nije suviše za nekog u čijem srcu već raste kopriva?
Ti samo nudi.
ОдговориИзбриши:)
Samo iznesi sve što imaš, ne moraš da nudiš.
ОдговориИзбришиSvako će uzeti šta želi.
Dobar domacin nudi, ili bar domacica...;)
ОдговориИзбришиKo su srednji ljudi?
ОдговориИзбришиGornje ljude vezujete za rec, misao, ideju.
ОдговориИзбришиSrednje za ploti, telo, zivotinjske nagone.
Donji ljudi su robovi, vezanih nogu, ogranicene slobode i bez potrebe za kretanjem.
Ovakvu podelu je pominjao Debor, indirektno i Marks.
Iako koprivu smatraju korovom, vrlo je hranljiva, jako ukusna, a neki kazu i lekovita.
ОдговориИзбришиNestaje, zato sto raste na tlu na kome nema industrijskog zagadjenja.
Uskoro je vise nece biti.
Osim, mozda, na retkim cistim mestima.
Nema čistijeg mesta od melanholičnog srca. :)
ОдговориИзбришиAli kopriva je i žestoka biljka i opasno ožeže ako je samo dotakneš.
Udružuje se obično sa kupinom, gadna kombinacija, a ipak ne sprečava da se osladiš , pa makar izgreban i u plikovima.
A ako popiješ čaj od koprive spavaćeš mirno kao da te ljuljaju anđeli.
Čudna biljka :)
Na nekoga me potseća ta kopriva...
ОдговориИзбришиA na koga Flaj?
ОдговориИзбришиNa mene, naravno. :)
ИзбришиZaris i palis a? :)
ИзбришиCmok
A mi smo svi srednji?
ОдговориИзбришиProbrano drustvo, nema sta :)
Sve bre, neke kategorije, klase, granice, strahovi i statijaznam sta sve ne...a kam nesto drugo...?
Nismo svi.
ОдговориИзбришиNekoga vode osecanja, nekoga ideje, nekoga bol, nekoga glad.
Nekoga ne vodi nista. Ne zeli da iskoraci.
Razliciti smo.
Hvala bogovima na tome.