Otvor

Ljudi se ne menjaju. To sam na tezi nacin naucio.
Svet cine ljudi.
Ako se ljudi ne menjaju, kako se onda moze promeniti svet?
Jos je vaznije pitanje: zasto?.
Menjati druge ljude da bi se dopali nama, ili menjati svet da bi se prilagodio nama, jeste nemoguca misija.
Moderni "ucitelji zivota", koje nazivamo rogobatnim engleskim izrazom koji ne zelim ni da izgovorim, govore da ne treba menjati svet i druge ljude, nego da treba promeniti sebe da bi se, tako promenjeni, udobno uklopili u svet.
Promeniti sebe, da.
Ali,
ljudi se ne menjaju, secate se?
Mi nismo kaktusi nego ljudi, sto znaci da ne mozemo promeniti sebe.
Dakle, ljudi su glupi i posledicno zli, i svet je sastavljen od ljudi koji su glupi i zli.
A mi smo dobri, lepi i pametni?
Nece biti. Jednako smo sjebani kao svi ostali. Sa pogresnim sistemom vrednosti, tudjim navikama koje smo prihvatili kao svoje, tudjim mrznjama i tudjim zeljama.
Kako se mi, glupi i zli, mozemo uklopiti medju druge, glupe i zle ljude, i biti srecni u svetu glupih i zlih?
Nikako, dragi moji. Presuda je napisana pre optuznice.
U drugim ljudima mozemo videti samo svoje osobine, glupost i zlobu. Ostale osobine su izvan granice saznanja.
Kada sretnemo nekoga ko je slican nama, dakle glup i zao, reci cemo da smo nasli "srodnu dusu". Verovacemo da je on dobar, lep i pametan, ali cemo sve vreme znati da gledamo u ogledalo.
To nas nece uciniti boljim, samo ce nas dodatno uspavati.
Sta raditi? Kako se izvuci iz ovakvog usuda?
Radom.
Teskim, napornim, bolnim radom. Pomagati glupima da to i ostanu, zlima da nastave da budu zli, sjebanom svetu da ostane sjeban. Zahvaljivanjem dzelatu za zakucavanje na krst.
Ljudi koje je istorija zapamtila kao dobre su bili duboko nesrecni jer nisu ispunili ono sto su vaspitanjem dobili: zlo, mrznju, glupost, zatucanost.
Pokusali su da uce od cveta, vetra, zemlje, boja. Pokusali su da oponasaju nekoga ko nije covek, verujuci da je sreca u prihvatanju.
Nisu oni iz sebe izbacili mrznju i glupost. Nisu iz sebe izbacili malog zavidnog coveka. Nisu, jer bi prestali da budu ljudi. Nisu, jer se ljudi ne menjaju.
Samo su se otvorili i dozvolili svetu da udje u njih.
Vatri, vodi, zemlji, vetru. Cak i mraku, hladnoci. Jer, taj mrak i hladnoca su razliciti od onih koje covek u sebi nosi.
Uneli su u sebe deo sveta i njime razblazili sopstveno zlo i glupost.
Kada dodje vreme, u njima ce umreti covek. Umrece zlo i glupost. Ali sve ono cemu su tokom zivota postali domacini, ostace u njima. Oni ce nastaviti da zive kao neko drugi, kao priroda, vetar, dan, ljubav.
Jer, ljubav je otvor na covekovom srcu. Otvor kroz koji prolaze besmrtne stvari, miris zemlje i lepet krila.
Otvor koji je covek napravio.
Otvorite svoje srce. Vetar ce sam doneti ostalo.