Znanje, istina, dobrota

Mali ljudi pokusavaju da se domognu znanja.
Trose svoje vreme, jedini kapital kojim raspolazu, pokusavajuci da se domognu znanja.
Znaju li zasto? Ne znaju, naravno. Ocekuju da ce im znanje, koje ce mozda pronaci, dati odgovor.
Tako trce kroz zivot, pretvarajuci svoje vreme u nevreme, sireci nesrecu i trazeci ono u sta nikada nisu iskreno poverovali.
Vaspitanje gusi decu da sto pre odrastu, da sto pre prestanu da budu mladi, i da postanu dobri tragaci za znanjem, sto vise nalik odraslim izgubljenim tragacima. U tome je sva ironija: da bi tragac nesto pronasao, on prvi ne sme biti izgubljen. Izgubljen tragac je lovina.
Jedu zdravo, spavaju zdravo, zive zdravo, da bi kupili vise vremena za trazenje znanja. Odrekli su se mladosti da bi produzili svoju starost, traganje.
Tek retkima pozna starost donese spoznaju, istinu da je jedino vredno u zivotu sam zivot, upravo ono cega su se jos u mladosti odrekli. Ali tada je kasno, jer povratka u mladost nema.
Cak ni takva spoznaja nije znanje vredno divljenja.
Tek retki zive, ismejani od okoline, izopsteni iz drustva, obelezeni i spoticani. Tragaci za njih govore da su slabi, neuspesni, da su van realnosti, van sveta, van istine.
Kao da "vecina" ima monopol nad istinom.
I dok nesrecna vecina trosi mladost i svoje prazne zivote na trazenje znanja, retki prepoznaju da je istina veca od znanja. I umesto da prihvate tu sasvim obicnu istinu koju vide, istinu koju osecaju, koja je jednako u njima kao i oko njih, oni postaju tragaci za nekom "vecom" istinom. Veruju da se razlikuju od tragaca za znanjem, jer je njihov cilj -istina- daleko skuplji i vredniji od znanja.
Veruju da je istina koju traze nepromenljiva. Ali onog trenutka kada su se usudili da "veruju", odrekli su se istine. Izgubili su cilj.
Zivoti im prolaze, a oni ne nalaze ono sto traze. Postaju ljuti, ogorceni, pocinju da mrze, i spremni su da svakoga ko je jednako neuspesan, svakoga ko je nalik njima, razapnu na krst.
Da ubiju.
Na kraju i sebe. Ubistvo se uvek zavrsava samoubistvom.
I dok jedni sire svoju nesrecu i skracuju deci mladost trezeci znanje, drugi ubijaju u ime istine. "Jer istina je iznad znanja, i trazi zrtve", govore dok peglaju uniforme.
Niko ih ne moze osuditi surovije nego sto su oni sebe osudili: na mrznju, na promasene zivote, nesrecnu decu...
Nikada Zemljom nece hodati ni bog ni djavo koji moze izreci strasniju osudu.
Dostici znanje ili istinu moze samo onaj ko u sebi ima dobrotu,
onaj ko nije dovoljno star da bi se dobrote odrekao:
Dete.
Kada covek u sebi ima dobrotu, sve sto spoznaje dobrotom meri. Tada i znanje i istina izgledaju obicni, mali, ali potrebni i korisni. Dobar ih prihvata takve, male, obicne, i bez velikih reci, ceremonija, mistifikovanja i slavljenja, nosi ih u sebi.
Dobrota pomesana sa istinom i znanjem nudi svrhu, smisao, cilj. Nudi razlog i put.
Dobrota je vezivo koje spaja coveka sa istinom i znanjem. Samo dobar covek moze spoznati.
Znanje jeste vredno, istina je verovatno najvisa tacka u svemiru, ali dobrota uopste nije sa ovoga sveta, iz ove dimenzije.
Njena prapostojbina je tamo odakle svi dolazimo, i cemu se svi kad-tad vracamo.
Dosli smo ovde u tolikom broju da bi doneli po parce dobrote iz svoje prapostojbine. Dobrote koja ce oziveti ovu planetu.
Ne u dzepovima, bez dzepova se radjamo, nego u decjim srcima. Kako rastemo, rastu srca i u njima dobrota.
Jedino sto je zajednicko svim ljudima je dobrota koju nose u sebi. Svi je razlicito sakrivaju, ali je svi imaju jednaku.
U staroj prici o silasku iz Edena govori se o drvetu znanja, legendi o padu. Dobrota se ne pominje, iako je legenda njome pisana. Matori je, da bi ugodio svojoj deci, ceo svoj vrt, sa svim zivim stvorovima, premestio na Zemlju, donoseci dobro i svojoj deci i svemu stvorenom.
Tu dobrotu, taj svadbeni poklon od Matorog, cuvamo do danasnjih dana. Duze od vatre.