Čitam reči onih koji su upravljali drugima, zajednicama, gradovima, čak i narodima.
Zajedničko je što se svi slažu da je nemoguće vladati nad pametnim i slobodnim ljudima, i da je nemoguće upravljati njima.
Zato se vladalac, ko god bio, mora isključivo baviti glupim i neslobodnim ljudima, ljudima sa posebnim potrebama. Zavisnim ljudima. Onima koji ni sebe ni druge ne smatraju ljudima.
Oni žele usenasepodase, a odmah zatim pisano priznanje, diplomu, orden, plaketu, uverenje... Tetoviranu parolu. Oni žele i čvrstu ruku koja će ih povremeno odalamiti, da potvrdi da postoji sila iza reči vođe koji brine i ne spava.
Kaže mi sagovornik da je neprijatelj, (ko god i šta god neprijatelj bio,) suviše jak, i da se ne vredi uzalud boriti.
"Eto, tako stoje stvari, pa ne može se tu ništa".
Ono što je, u prevodu rekao, je: Nije mi važno, nije ni vredno ono što treba braniti. Nek propadne, neću se suprotstaviti.
Ali kada bi to što treba braniti bila plata, radno mesto, auto, ceger sa pijace, teško stečena diploma prijatelj, porodica,
i grlom i pesnicama bi ih branio, bez merenja kolika je sila koja napada. Neke stvari se bezuslovno brane.
Šta je važno, za šta se treba po svaku cenu pesničiti, naoružati, boriti do krvi?
A šta je ono za šta se rečima i tastaturama kao borimo, ali baš i nismo spremni da se odreknemo deset evra, ili nedajbože ugasimo komp i uđemo u pravu borbu?
Najglasniji bukači koji pozivaju na borbu najčešće nisu spremni da podmetnu leđa.
Puna su im usta pravde, slobode, demokratije,
ali im pesnice nisu stisnute.
Kad počne borba nestaće, i iz toplih papuča gledati prenos.
Kafane su centri društvenog života. U kafani su svi jednaki. Jedu isti pasulj, naručuju iste pesme. Ali suština kafane nije ni hrana ni muzika, nego razgovor. Svakome je potrebna ljudska reč. U kafani se nesebično i sluša i daje. Sklapaju se ozbiljni dogovori, ili se neobavezno ćaska, pitaju se stari prijatelji i stiču novi. Od krupnih zavera do ugovaranja brakova, ceo život stane u jednu kafanu. Profesori i studenti su u kafani jednaki.
Bistre se porodične, političke, ali i filozofske teme. Filozofija se, sa svim svojim derivatima, suštinski bavi samo jednom temom: ljudskom slobodom. To ni jedna vlast ne voli. Čak toleriše političke razgovore, pa i vulgarne šale na svoj račun, zato što je cilj politike plitak - obična vlast. Filozofija je nepoželjna jer sve njene teme gravitiraju ka slobodi. Sloboda je ideja koja može da pokrene veće snage nego politika.
Da bi sprečila razgovore o slobodi, staromodne kafane se zatvaraju, katanče. Raseljavaju na periferiju. Žbirovi koji rade za vlast nisu razumeli ni reč od onoga što su od filozofa čuli, pa nisu imali na šta da reaguju. Kao alternativa zatvorenim kafanama ponuđeni su pabovi, folkoteke i diskoteke, mesta za opijanja do potpune nesvesti. Tu razgovora nema jer od preglasne muzike ni sopstvene misli nisu dostupne.
Otvorena su i fensi mesta, bookstorovi po ugledu na okupatorsku kulturu, ali uz skraćenu kafu od petsto dindži nema mesta filozofskom promšljanju.
Gde su ljudi koji su oterani iz kafana? Dobri su otišli nigde, ne druže se, ne sastaju, ne razgovaraju. Loši su se bolje organizovali, svi su na stadionu.
Svakome je potrebna ljudska reč da bi preživeo dan. To ne može da zameni ni knjiga ni rijaliti. Svako ima neizgovorene misli koje prete da prerastu glavu. Zato danas mnogi pišu knjige, objavljuju, potpisuju, sećajući se, sa nostalgijom, običnog kafanskog razgovora.
U školi naučimo definicije. Teoreme, pravila, zakone. Istine u koje se ne sme sumnjati.
U školi prvo naučimo da je sumnja zabranjena.
Odlični učenici su oni koji rano odluče da je naučeno korisno, i vođeni tom odlukom vredno uče i uvećavaju sva znanja. Ne znaju razliku između informacija i znanja. Informacije koje nekritički usvajaju smatraju svojim znanjem.
Osrednji uče samo ono što ih stvarno interesuje, čemu će se u životu posvetiti, dok ostale predmete zapostavljaju i smatraju nekorisnim. Oni postaju stručnjaci. I oni ne prave razliku između informacija i znanja.
Loši učenici samo izgledaju lenji, ali su često sumnjala. Na žalost sumnjaju neselektivno, i u istoriju, geografiju, matematiku, hemiju... Suvoparne informacije ne smatraju znanjem. Oni će postati neuspešni, zatim buntovni.
U školi naučimo i da reagujemo na zvonce. Naređenja. Autoritet. Neposlušnost se surovo kažnjava. Odlični učenici danas glasaju na zvonce. Osrednji su napravili zvonce. Loši su ispred, bune se, gladni hrane i pravde. Policija ih mlati na zvonce, na naređenje u koje se ne sumnja.
Vera je, pišu odlični, stvorila svet, savršen i dosadan. Da li će ga lepota spasiti, ili će biti potrebno nešto više? Sumnja je stvorila točak, vatru, struju... Sumnja je stvorila nauku. Sumnja je motor čovečanstva. Odlični će se pobrinuti da otkrića postanu dogma, ali će sumnjala nastaviti da otkrivaju nove stvari. Neće se umoriti ni jedni ni drugi. Neće ni policija.
I nikada neće razumeti da je između znanja, bubanja/ponavljanja informacija, i mudrosti, znanja šta raditi sa informacijama, evolutivni skok.
Skok između robota, nabubanog algoritma, i slobodnog svesnog bogolikog stvaraoca.
Ljudi žive kao falsifikati. Falsifikat nije trajan, brzo bledi i propada. Umesto da spoznaju sebe kakvi jesu, zatim prihvate takvog sebe i postanu sebi najveći prijatelj, zavole i dozvole drugima da ih zavole, dohvate se popularnih knjiga, priča modernih medija i još modernijih gurua, i počnu da "rade na sebi". Izvrše nasilje nad sobom.
Promene izgled, ponašanje, navike, ponašaju se srećno i kada to nisu, postanu lik sa seminara "kako postati srećan". Glume tuđe živote umesto da žive svoje.
Bliska perspektiva je pogled iznutra. Čovek je unutra, učesnik događaja, pojava. Učesnik svog života. Takva bliskost nudi mirise, boje, dodire, ukuse. Naravno i bol, tugu, melanholiju. Bliskost dovodi druge ljude, koji postaju dragi, bliski, voljeni. Nužno dovodi i neprijatelje, zlotvore. Život kipi od emocija, sreća i tuga se neprestano smenjuju.
Pogled izdaleka nudi duboko razumevanje, mir. Svest o celini, tišinu. Neometanost drugim ljudima. Drugi su daleki, nevažni, rađaju se i umiru kao uzorak pod mikroskopom. Crno-bela slika, bez mirisa i ukusa, bez važnosti i bilo kakvog uticaja. Izdvojenost iz propadljivog sveta nudi iluziju večnosti, svest o sebi kao višem biću. Dok ne zakrče creva. Dok ne zamiriše ručak. Dok ne iznenadi nečiji pogled, osmeh. Naizgled slučajan dodir. Tada se falsifikat svom težinom ruši u sebe.
