Kroz stavove drugih ljudi definišemo sebe.
Muzičar mora prvo sebe da dovede u harmoniju, mir, lepotu,
da bi baš to izašlo iz instrumenta ili glasa.
Pesnik, naprotiv, može biti u najdubljoj rupi u sebi, ranjen,
i da iz te rane piše.
Komunikaciju emocijama smo zapostavili, zakržljala je zbog nekorišćenja.
Suviše smo se oslonili na govor.
Ne treba se odricati stečenog. Treba paralelno razvijati, učiti, vežbati drugačiju komunikaciju. Biologija nas u tome ne sprečava.
Šta je to što nam je stvarno važno?
Bez čega ne bismo mogli?
Bez čega bismo mogli?
Šta nam je teret? Šta nas privlači?
Šta volimo? Koga volimo?
Biti pametan znači biti logičan.
Disciplinovano slediti logiku,
od točka i vatre, do obrtnog polja i lasera.
Ali sve nabrojano, sve što je vredno, prkosi logici i ne bi smelo da postoji.
A postoji.
Autopsija pokazuje da ništa u čoveku nije ni slučajno, ni logično.
Autopsija je, zato, čin koji svaki čovek,
a naročito pesnik,
dužan da sam sebi za života uradi.
Da razgrne kolotečinu i žabokrečinu,
i konačno sazna koliko je tog čoveka ostalo unutra.
Šta je raslo, a šta ostalo zakržljalo, nerazvijeno.
Ako to na vreme uradi,
i ako unutra pronađe makar iskru hrabrosti,
moći će da ponovo razgori život.
Taj plamen, ta luča, može napraviti čudo.
Raširile su se prodavnice zdrave hrane.
Od njih su brojnije i daleko uspešnije prodavnice nezdrave hrane.
Džank fud prodaje otrovan otpad, parfemisane bolesne konzervisane iznutrice upakovane u sjajan papir, uz maskiran osmeh uniformisanih prodavaca,
(suštinski jeftinih robova).
Džank se uvek prodaje uz reklamu koja se meri milionima dolara.
Skupa reklama postoji da bi sklonila pogled gladnih sa otrovne hrane na raskoš - čiste uniforme, tačskrin displeje, halogenke, naizgled čiste stolove isprskane benzalkonijumhloridom...
I hrana za dušu može biti džank.
Nekada su knjižare prodavale dela velikih pisaca,
dela koja se nisu završavala na kraju knjige nego su nastavljala da žive u ljudima.
To je bila zdrava hrana.
Danas na polici sa Kafkom i Servantesom ravnopravno stoje Kija Kockar, Suzana Mančić, Zoranah, Ceca...
Nudeći bestseler, prodavci govore da je Aca Lukas napisao jednu knjigu više nego što je pročitao.
Niskobudžetni porno je uvek imao svoju publiku, ali je bio na posebnoj polici u magarećem ćošku.
Te knjige su danas sa istom opremom i u daleko većem tiražu od onoga što jeste književnost.
U izlozima je džank fud sa zlatotiskom na koricama, sa lentama od bogato plaćenih "nagrada za najčitanije" i "književnih ostvarenja godine".
Nove generacije koje nikada nisu čitale klasike neće primetiti razliku.
Iz izloga prepunih Dejzi, Parkera, Džordža, Haralda i Dženifer,
odabraće Jelenu Bačić Alimpić kao manje zlo, i nepovratno otrovati mozak i dušu,
nesvesni da na poslednjoj polici, prekrivenoj prašinom, neotvoreni čuče Sioran, Gutieres i Čehov.
Džank muzika je tek posebna priča.
Telo postaje ono čime se hrani,
mozak se pretvara u ono čime se hrani,
duša postaje ono čime se hrani.
Džank?
Lako je uspavati čoveka,
ali je teško uspavati ono što ga porobljava.
Koja je mera kojom merimo svoj život?
Čovek je kula od karata.
Te karte su decenijama ređali ljudi, neljudi,
prilike, vremena, izbori, odluke,
strahovi i nade. Karakter.
Kada posle više decenija primetimo da neka karta tu kulu ruži,
da je jako važno zameniti je drugom,
postaje očigledan jedini način:
kula od karata će bez ma koje karte pasti. Potpuno srušiti.
Ko će, da li će, i zašto bi od prosutih razbacanih karata počeo novu kulu?
Vreme je dobrano prošlo, ostalo ga je taman za buksnu piva dnevno,
dok ima piva para i čoveka,
iščekujući uzemljenje.
Nije čovek feniks,
čovek je kula od karata.
Karata koje većinom nisu štihovi.
Zlo koje vidimo se ne nalazi u ljudima,
iako okupira i porobljava ljude.
Ono je metafizičko, nematerijalno.
Jedini način izlaska iz zla je neprihvatanje.
Neprihvatanjem izlazimo iz matriksa.
Matriks nudi samo privid i iluziju bogatstva.
Bolje je siromaštvo nego laž,
jer u laži nema ni nagoveštaja slobode.
Ako ga ne spalimo nego vratimo Zemlji
postaće dobro drvo.
Samo gluvi nezainteresovano prolaze.
Ali neko od gluvih je upravo završio sliku,
neko napravio put, posejao pšenicu,
skuvao ručak, vaspitao decu...
Namotao extra coil i spojio na sekundar :-)
Različiti smo, i prirodno je da se ne razumemo.
Ne prepoznajemo dela i dostignuća drugog.
Zagledani smo u sebe i posvećeni onome što radimo.
Čini se da nemamo vremena za drugog.
Čini se da nam drugi i ne treba.
I pčele u košnici imaju različite poslove.
Da bi košnica živela svaka vrsta je potrebna.
Neophodna.
Ona koja donosi med ne može biti vrednija od one koja čuva.
Čak ni od lenjog debelog truta.
Pčele to znaju.
A ljudi?
