Entropija

Entropija je težnja sistema da iz stanja više uređenosti prelazi u stanje niže uređenosti, oslobađajući energiju.
Kada sam bio mlađi verovao sam da je entropija osnovni zakon prirode.
Pokušavao sam da razgrađivanjem nečega što već postoji izvučem neku korist, ne pitajući se kako je to stvoreno.
Uspeh je bio polovičan. Zato sam se trudio da svoja znanja usavršim, i počeo da učim.

Ali učenje nije entropija, nego je suprotan proces.
Tako sam, umesto da razgrađujem, počeo da stvaram.
Polako sam postajao svestan da osnovni zakon prirode nije entropija, razgradnja, sagorevanje,
nego stvaranje.
To saznanje je promenilo sve u meni. Ciljevi, težnje, vrednosti, razlozi... sve se promenilo.
I sada primećujem one koji liče na mladog mene, koji pokušavaju da rušeći i razgrađujući zarade.
Ako budu imali sreće neće imati dovoljno uspeha, i počeće da uče.
Oni uspešni se, na žalost, nikada neće zapitati. Nastaviće da ruše.
Neće shvatiti da asimptota nikada ne dostiže cilj.

Zona dobrote

Ponekad se osecam kao da je neko zatvorio knjigu koju sam citao,
a ja ostao u njoj, pritisnut teskim koricama i umrljan stamparskom bojom,
okruzen slovima, zarezima i upitnim recenicama.
Zarobljen i ispresovan.
Znanje je tu, nadohvat ruke, ali jedino cime se mozak bavi je trazenje izlaza.

Srecan je onaj ko ima vise pitanja nego odgovora. Knjiga uvek preraste pisca.

Kastaneda

Mocni se udruzuju da bi uvecali svoju moc.
Bogati se udruzuju da bi uvecali bogatstvo.
Slavni da bi uvecali slavu, srecni da bi uvecali srecu,
pametni da bi uvecali pamet,
zaljubljeni da bi uvecali ljubav.
Samo dobri uvek jednako daju.

Orao u nekim mitologijama predstavlja naseg dzelata. Smrt.
Kastaneda je zivot posvetio traganju za sporednim putevima, pokusavajuci da prodje pored orla. Verovao je da je takav kraj moguc - preci na drugu stranu i ne biti pojeden.
Zmija je zlo u nama. A zla se ne mozemo odreci, izgubili bismo polovinu sebe.
Zato ce orao pojesti zmiju. Nas.
Ojacati zmiju, ili je odbaciti?
Svest, saznanje, pretnja, strah, stvaraju bol.
Zato tako ocajnicki pokusavamo da ubijemo svest. Vaspitanjem, religijom, muzikom, drogom, ambicijama.. Na kraju rasipamo sve sto smo grcevito stezali, nadajuci se da cemo se oslobadjajuci balasta spasiti, da slavom, titulom ili novcem mozemo nesto kupiti.
Orao je gladan.

Egocilin

Cesto srecem ljude koji svaku recenicu pocinju sa JA.
Gde god pogledaju, vide sebe. I to ne bi bio problem kada bi, makar nekada, pogledali u sebe. Unutra, duboko, gde se pod slojevima prasine i uspomena, nesigurnosti i razocaranja, krije izvor svetla.
Ne veruju da u njima ista svetli. Ego je prekrio svetlo.
Ja mislim, Ja tvrdim, Ja jesam, Ja nikada ne bih... govore.
Drugima traze mane i rado ih kritikuju i ogovaraju.
Misle da ce, kada objasne svetu da su svi drugi losi, odnekud isplivati njihove vrline.
Trude se da izgledaju cvrsto, stabilno, jako.
Trude se da izgledaju umesto da budu.
Zato sto ne razumeju.

Postoje meki i cvrsti ljudi. Mek ce se lako, u bilo sta i bilo koga uklopiti, u bilo koje drustvo i sredinu.
Naizgled.
Zbog mekoce ce njegov deo, njegova karika, njegova strana biti slabija, i posledicno uzrok skore propasti.
Tamo gde on stane nece biti snage, cvrstine, stabilnosti.

Cvrsti se malo gde uklapaju. Tesko se menjaju, prilagodjavaju, pokusavaju da budu ono sto jesu.
Ali kada se cvrst negde uklopi, postaje nalik kamenu piramide. Neprobojan, snazan, stamen i sa svrhom.
Zna i postuje svoje mesto. Postaje vecan. Cuva i cuvan je, daje snagu i stabilnost celoj strukturi.
Voli.

Narodno pozorište

Gladni i poniženi se najviše bave politikom.
Razumeju se, prepoznaju aktere, biraju stranu.
Navijaju, svađaju se, vređaju. Mrze.

Kao kada gladan čovek uđe u pozorište,
plati kartu u visini četvorogodišnje zarade,
odgleda predstavu u kojoj se glumci svađaju,
nadgornjavaju, raspravljaju, vređaju,
polivaju vodom, gađaju cipelama, prete i negoduju,
i sklapaju saveze pokušavajući da se dopadnu gladnoj publici.
Na kraju predstave glumci bez ikakvih sukoba podele lako zarađene pare.
Posle predstave gladan čovek izlazi iz pozorišta.
Gladan je više nego pre predstave.
Gleda plakat, najavu za novu, još bolju predstavu.
Bez ideje kako da utoli glad zadužuje se i kupuje novu kartu.

Ideja čini razliku između živog i neživog.
Ideja menja besmisao u smisao.
Čovek bez ideje postaje rob, prazna ljuštura.
Ideja ne nudi slobodu, nego još bolje, smisao.

Kamata

Ne može čovek prepoznati vrednost u nečemu što je lako dobio.
Vrednost nije u objektu, u dobijenom,
nego u čoveku koji traži.
U tragaču.
Svojim trudom tragač uvećava vrednost.
Ugrađuje sebe, svoju volju, želju.
I što više uloži, veći je dobitak.
Kao oročena štednja.

Neke rečenice same ispadnu. Neke iscure, a neke iskipe iz čoveka.
Jedne se dugo krčkaju, druge se na vruće kuju.
Budu nekada i ukradene, poklonjene, vešto sakrivane.
Zato rečenice različitih ljudi nose različitu energiju,
različitu boju.
Ta boja odaje čoveka.
Pokazuje koju boju ne vidi,
koju boju celog života traži.

I piće bojom bira čoveka.

Kristalna rešetka

Često mi kažu da sam stena.
Čvrst, nepokretan, neosetljiv, težak. Hladan.
Kažu. A ja se ne ljutim.
Ne znaju da nisu sve stene iste.

Magmatske su nastale hlađenjem lave. Zemlja ih je, kao nepotreban višak, tečne, užarene i rastopljene izbacila na površinu. Neke su se u potocima lave postepeno hladile, neke je more i kiša okalila. Tvrdoća i snaga, i izuzetna unutrašnja čistoća, čine ih najstabilnijim i najčvršćim materijalom za gradnju.
Stene koje pamte vulkan koji ih je rodio se ne menjaju. U sebi čuvaju najbolje od Zemlje, jezgro u malom. Ko gradi da traje, ko stvara za budućnost, razume vrednost vulkanskih stena.

Sedimentne su nastajale dugo. Vekovima, eonima. Njihovi slojevi pamte ratove, razaranja, ali i srećne periode stvaranja i rasta. U njima je zapisana celokupna istorija. Mekani su, nepodobni za gradnju, ali su neprocenjivi svedok stvaranja. Ko ume da čita, iz njih će pročitati prošlost i budućnost, jer je sve sadašnjost.

Metamorfne stene su nastale promenom drugih stena, pod pritiskom, visokom temperaturom, surovim uslovima kojima su bile izložene. Duboke fizičke i hemijske promene su ih odvojile od stena od kojih su nastale. Boreći se protiv sila kojima su bile izložene, počele su da grade kristale. Neki od tih kristala izgledaju sasvim neugledno, vešto krijući svoju prirodu i tešku prošlost od nas. Druge su izrasle u providne i raznobojne kristale, drago kamenje.

I nas je Zemlja rodila, baš kao što je stene.
Sa više ili manje sličnosti svaki čovek liči na neku stenu.
Pod pritiskom se može slomiti, ali i postati dragi kamen.
Drag onome ko ga prepozna.