Profesore

Dočekali ste penziju, što je u većini privrednih delatnosti tek statistička greška.

Dočekali, ali ne i zaslužili.
Čemu ste tokom svog veka ucili decu? Logaritmima? Mitohondrijama? Palatalizaciji? 
Svemu onome što je kancelar naredio.
A imali ste priliku. Jedan dan, makar jedan čas tokom svih decenija službe, mogli ste da učite decu dobroti, poštenju, životu, da ih probudite i kažete im da ne postanu kao vi, ili, nedajbože, kao Vi.
Da ne predaju svoj radni vek kancelaru.
Da ne prodaju svoj zivot kancelaru.
Da ne misle nego da razmišljaju.
Imali ste moć da promenite decu na bolje.
Niste tu moć iskoristili. Čuvajuci svoj položaj sklonili ste se sa puta i deci kao i svom kancelaru.
Srećno na Brankovom mostu. Ako ne uspete iz prve, vaši đaci su sagradili most sa pilonom.

Bekstvo od slobode

Jedino o čemu zarobljenik sanja je sloboda.

Ali zatvorenički život je ispunjen pravilima, rutinom, tajminzima.

Uvek u isto vreme se dešavaju iste stvari.

Sanjajući slobodu čezne za promenom. Čezne da jednom preskoči ručak, prespava dan, budan provede noć.

Da makar jednom pokisne.

Po osobađanju ne može da sakrije oduševljenje. Raduje se suncu, prirodi, ljudima, mirisima...

Raduje se novom i nepoznatom, a dugo čekanom osećaju slobode.

A onda ogladni.

Naviknut na redovno sledovanje priželjkuje hranu, seća se tvrdog ali toplog i udobnog kreveta.

Seća se želje, upornog sna o slobodi koji ga je svakoga dana hranio i uspravljao.

Sloboda je tu, ali je glad daleko glasnija.

Nenaviknut na novonastalo stanje počinje da prezire slobodu u kojoj nema udobnosti na koje je navikao, niti ispunjenih osnovnih potreba,

i tada poveruje da sloboda više traži nego što daje.
Da je precenjena.

Počinje da prezire slobodu i da priželjkuje vlast koja će o njemu dobro brinuti.

Baš kao nekada.

I kada prvi put sa bilborda ili kutije pročita obećanja, donosi neopozivu odluku da se odrekne slobode u zamenu za sigurnost.

Slobode za kojom je toliko čeznuo, i sigurnosti kojoj je jedva dočekao da vidi leđa.

Staje ispod tuđe zastave, tuđeg imena, tuđe parole, i ne ustručava se da i drugima ograniči slobodu.
Postaje rob. Nahranjen, naspavan, obavezan, dužan. Uniformisan.
Postaje nečije vlasništvo.
Prodajući ideale, dajući slobodu za udobno ropstvo, prodao je sebe.
Postao je roba kojom drugi trguju, broj, sitan kusur.
Tonući u san zaključuje da je svet takav, da nije do njega, i da se treba prilagoditi i preživeti.
Ali negde u dubini zna da još niko nije preživeo život.

Nema me

Nema me.
Stvarno.
Ne postojim.
Nema me nigde van tvoje glave.
Van tvojih želja.
Samo u tim željama imam oblik.
U tvojim mislima ja sam ceo.
Krotak, lep i dobar.
Da to sam ja.
Slika u umu.
Želja.
Ja sam razlog da štitim taj um.
Da čuvam izvor sebe.
Da čuvam razlog.
Kao maslačak koji pokušava da zaštiti drugi cvet.
Nežniji od njega.
I dobro je.
Opet sam živ.
Opet želim.
Prija tvoj pogled.
Glas, reč, misao.
Tvoje pesme, izbor.
Prijaš mi ti.
Ali me plaši pomisao da ćeš me izbaciti.
Izvaditi iz glave.
Predugo se krijem.
Predugo želim. Izbegavam.
Jednom ćeš me videti.
Kao badem raspukli kesten.
Tada ćeš znati ko nisam.
Tada ćeš znati šta krijem.
Tada ćeš znati samo ono što je ostalo.
I nećeš me više želeti.
A ja ću ponovo nestati.

Oči Beograda

Nije se promenio Beograd, mi smo se promenili.

Danas u njemu vidimo ispisane tramvaje, nedovršene zgrade, zatvorene klubove, trgove...
Nekada smo videli oči.
Za svako od nabrojanih mesta nas vezuje sećanje na nečije oči... dodir, kosu, glas, osmeh.
Ljubili smo se na Demiji, kao „neobavezno“ ćaskali u KSTu, delili sedište u 26-ici...
Gledali smo se u oči.
Ostarili smo, pogled nam se spustio, i više ne vidimo oči. Samo beton, zgrade i bilborde.
Ali ako dovoljno dugo posmatramo, videćemo klince koji liče na nas nekada. Klince koji gledaju u oči. Videćemo budućnost.
Možda ćemo tada shvatiti da smo živi.
Možda ćemo tada ponovo poželeti nečije oči.
Oči ne stare.

U vremenu horoskopa

Proričem budućnost

Ma proričem šta god želite, al da bude lepo i na radost, neki uspeh i iznenadna sreća.
Ne proričem ružne i negativne stvari, njih ne mogu da vidim, to je do prorokove brade.
Ne dozvolite da vas lažu oni što gledaju u prazne šoljice (pih!) i stare karte.
Ni kugla više ne radi, ej bre, dvajsprvi vek je.
Gledam u savijače i gibanice, pa u domaće pogače, i u vino, kuvano je bolje al može i obično, u prebranac ako je od šarenog pasulja.
Mogu da gledam i u roštilj, u sarme al da budu posne, u čorbu od karfiola i otvorenu musaku od kelja.  A za budućnost porodice gledam u kolače, čokoladne torte, princes krofne, vanilice i čokoladne kremove.
Za finansije gledam u dinare i u evre, i nepogrešivo proričem na dva svetska jezika, zavisno od valute.
Za ljubavni život isto gledam i proričem, al detalji mogu samo lično. Samo za dame, proročka diskrecija zagarantovana. Sve što sam prorokovao obistinilo se, al ne smem javno.
Gledam i u oči. Samo, to gledanje može da potraje. Zato je potrebno strpljenje i razumevanje. Može biti jako zamorno, često i obavezujuće. A na kraju uvek ogladnim pa mora sve ispočetka.

Ukus ljubavi

Sve na svetu je, kaže pismo, stvoreno od reči.
Osim čoveka.
On je stvoren od zemlje. Dobre i plodne zemlje.

Ljudi su kao semenke.
Mnoge semenke nikada ne proklijaju.
Kada semenka proklija to je tek početak novog života.
Semenka koja je bila zalivana duhom, i potom proklijala, jednoga dana će rađati duhovne plodove.
Semenka koja je proklijala od reči rađaće jednog dana reči kojima će se mnogi hraniti.
Semenka koja je proklijala u ljubavi će roditi veliko stablo sa bogatom krošnjom,
i rađaće ljubav.
Ukus ljubavi, miris istine, duh koji osvetljava dušu.

Razlika između dobra i zla je zbog zla napravljena.
Treba igrati belim figurama. Makar tražiti bela polja.
Kada ne bi imao granice nedostajalo bi ti sve.
Pojam se može opisati geometrijom, fizikom, biologijom, čak lingvistikom,
detaljno kvalifikovano i stručno,
ne napraviti pri opisu ni jednu grešku,
i potpuno promašiti.
Slikari nas uče da vidimo.
Naučnici još uvek lutaju.
Kada vide šumu, u pokušaju da je razumeju uzimaju uzorke stabala, stavljaju pod mikroskope i u menzure,
analiziraju i precizno zaključuju koliko ima kalcijuma, kalijuma, silikata, oksida, hemijski vezane vode...
Na kraju analize dobijaju nagrade i priznanja jer su do kraja razumeli.
Umeju li, sa tim znanjem, da naprave istu šumu? Ni govora. Njihovo znanje je veliko ali neplodno.
Ne uspevaju da vide celinu. Znaju sve, osim onog najvažnijeg - ideje.

Zemlja zemljanima nudi samo jedno: postojanje u vremenu. To je sasvim dobra i velikodušna ponuda.
Neko prihvati ponudu i postoji.
Neko bira nepostojanje.
Sećanje na druge svetove je ono čime se metafizika bavi. Ali to sećanje, metafizički susret sa arhetipskim, služi da pomogne i podrži naše postojanje na Zemlji.

Sećanje nije suprotstavljeno postojanju.
Učenje je sećanje.

98% ljudi je najvredniji deo čovečanstva, oni stvaraju istinske vrednosti. Šta stvaraju? Pa onih 2%.

Duša

Došao je da nas uči. Držao predavanja, propitivao, ocenjivao, ispravljao. Pokazivao put i način.

Bio je suviše naporan, pa smo ga ubili.

Tada je on, u skladu sa svojim učenjem, kao poslednju lekciju napravio pokaznu vežbu. Praktičnu nastavu. Razapet i još uvek živ je oprostio. To je praktični deo predavanja.

Taj oproštaj je lošim đacima potpuno promenio svet. Svi su položili.

Istorija pamti dva hrabra čoveka od kojih je jedan potkupljen srebrnjacima, drugi okačen na krst.

Svi ostali su prihvatili sistem.

Ko u istini traži tačnost, a u tačnosti istinu, nikuda neće stići.

Postoje retke naučne istine. Iskusan drvoseča ih može izbrojati na prstima jedne ruke.

Postoje i pretpostavke, hipoteze, teorije. Mnogo njih.

Čovek se ne oseća sigurno ako nema stabilnu podlogu. zato pretpostavke i teorije rado prihvata kao apsolutne istine. Te naučene istine ga učvršćuju i daju mu stabilnost.

Proglasiće ih za istine samo zato što je teško živeti u neizvesnosti i neznanju.

Izmišljene istine, bogovi gromovi ravne i loptaste Zemlje, postoje zato što slabi ljudi ne mogu živeti bez oslonca, bez konačnih istina. Neizvesnost je plodno tlo samo za istraživače, za sumnjala. Nije za dogmatske fanatike.

Ko shvata samo ono što razume taj ništa ne shvata. Davanje prosjaku je uvek davanje dvojici prosjaka. Drugi je, razume se, onaj koji daje. Njemu je potvrda da nije potpuno beskoristan potrebnija nego skromni obrok prosjaku.

Istina znači postojanje. Istina je isto što i sloboda. Ljudska bića su dužna da sama sebi stvore dušu.

 

Kontinuitet je osnovni zakon univerzuma. Put naučnog otkrića preslikava se na ontologiju nauke i fizike. To znači da te volim, ne znam kako drugačije da ti objasnim.