Pijan od želje

Tražio sam u sebi čoveka... ma ne jednom, sto puta. Kopao noktima i prstima, zavirivao u misli, ostatke razuma, sećanja...

Preronio bih tone prašine, izbacivao iz glave pune džakove đubreta, i pitao se odakle ono tu, tako duboko u mojim mislima.
Ali njega, čoveka, nigde!
Nije se javio ni kada sam onomad prešao četrdeset sa dva. Stepeni, godina, ko još pamti.
Onda sam se dosetio da ga isteram alkoholom!
Da mu vidim lice, da ga pitam šta je mislio kada mi je svaki put minirao prilike, kada je vodio umesto mene razgovore, kada je donosio važne odluke, i kada je bio uzdržan i onda kada se to ne sme – u ljubavi.
I tada se javio. Znači, živ je. Postoji.
I voli da popije, bećar, a možda se pijan ne kontroliše baš najbolje. Ne mogu da zamerim, i ja sam ponekad takav.
Razgovaramo kao najrođeniji o svemu i svačemu. Nije naročito zanimljiv ni pametan, ali drugog sagovornika nemam.
I ja znam da treba nešto važno da ga pitam, na vrh mi jezika, al od rakije ne mogu da se setim. Nazdravljamo samo željama, jer su mogućnosti ograničene, a želje beskrajne i slobodne.
Ne znam ni kako ni kada završava veče, i nisam siguran gde on tada nestaje. Verovatno se, onako pijan, dotetura do moje glave i tamo zaspi. Užas! To je moguće objašnjenje za veliku žeđ i još veću glavobolju.
Sutradan, kasno popodne, kada prođu aspirini i glavobolje, prisećam se da mi je govorio nešto važno i u poverenju. Ali šta?
I tako danima lomim bolnu glavudžu pokušavajući da se setim, ali ćorak. Tu misao je sprao alkohol, ona čaša viška.
I nije mi jasno kako ne može da spere stara sećanja nego samo tu jučerašnju važnu misao.
Doći će opet kad god ja hoću. Koristim alkohol kao mamac. Samo, njega sporije hvata. Ili ima bolju kondiciju, ili ja počinjem veče već napola pijan. Pijan od nečega što njega ne komira.
Pijan od ljubavi.
Pitam se kome je teže: jedan pijan od želje, drugi željan pića. Koga poslušati?
Težak izbor.

Kafana

Znanje je moć  a neznanje blagoslov.

Odluka koju donese znanje uvek obavezuje, postaje teška prepreka, katkad neprijatelj;
neznanje nikada ne donosi važne odluke, prepušta to srcu.
Doneta odluka te obavezuje, sputava, ograničava.
Kada doneseš odluku više nisi slobodan. Postaješ njen rob.
Prestaješ da budeš ti i postaješ svoja odluka.
Tužno je što nam to niko ne govori dok smo mladi.

Najnesrećnija osoba u kafani je vlasnik kafane.
On mora da bude trezan u drustvu pripitih,
i da, kad isprati i poslednjeg veseljaka, složi stanje robe i kasu, i spremi izveštaje za knjigovodju, poresku upravu i banku.
Ne pije, ni kap, šteka pare.
Kada skupi dovoljno pozvaće društvo i potrošiti ih na piće i muziku.

Ostrvo

Zna li neko koje je ovo ostrvo?
Čuo sam da imaju divne peščane plaže, toplo more, nasmejane stanovnike.
Nemaju komplikovane zakone pa ih niko ne krši.
Iznenadio sam se kada su mi u turističkoj agenciji rekli da može biti bilo gde. Svašta!
Pominjali su ime glavnog grada ali nisam zapamtio. Rekli su da ga svako drugačije izgovara.
Na tom ostrvu duga završava. Istina! Mnogi govore da su tu pronašli veliko blago.
Hteo sam da platim put, ali su rekli da sklonim novac, to je sveto mesto.
Ni na školskom globusu ni na švapskim topografskim kartama ga nema.
Ni Ameri ne mogu da ga nađu i bombarduju!
Kažu, to ostrvo ne možeš naći sam. Zato što je sakriveno i okruženo morem.
Ako je neko našao neka kaže gde je.
Stvarno.

Religija

Bog je zamišljeni saveznik, i samo od karaktera zavisi da li ceš ga posmatrati sa visine, 

ili iz blata, ponizno i skrušeno.

Ja biram da pričam sa sebi ravnim. On stvara, ja stvaram, u tome smo jednaki. Ako tvrdi da je on mene stvorio, onda mora prihvatiti da sam i ja njega, jer on postoji i kao moja misao.
Pomazemo jedan drugom kao saveznici, čak prijatelji.

Dobro je imati prijatelja koji te neće zajebavati što si ga izmislio.

Stranac

U ogledalu je neko drugi.

Stranac.

Pomalo, tek pomalo
liči na mene.
Samo je puno stariji,
propao,
mali I zavidan,
slab.
Kao da je ničiji.
Bez izraza lica,
bez straha,
kao da je strah već preležao
I kao da je na njega imun.
Gleda me.
Ravno u oči.
Sigurno mi zavidi.
Ako ne, trebalo bi.
Jer ja imam ono što kroz staklo ne prolazi:
želju.

Vortex (hvala ti)

- Rekao si nacrtaj tri kruga, i nacrtao sam metu, šta opet ne valja?
- Ne, ne tako, krug ne sme biti zarobljen, negodovao si odmahujući glavom. - Nije to matematika!
I kako god bih popravljao i crtao ti krugovi su se međusobno zarobljavali, vezivali, preklapali.
- Gde si ti rastao, šta si gledao, i kako si uopšte živeo tako zarobljen, i koliko dugo si u sebe grabio te izmišljene krugove?
- Krug je prazan, šta si očekivao?
- Rupa je prazna, i praznina je prazna. Ali rupu uvek možeš popuniti, a prazninu nikada. Krug nije praznina.
Zamislio se.
- Nemoj završiti krug, nikada, neka ostane otvoren, makar malo, kao odstupnica, kao nada. Nacrtaj vrtlog.
Počeo sam oprezno; krug ima zamišljenu tačku u centru, ona je početak i kraj, smisao. U odnosu na tu tačku sve je podjednako daleko, nedostižno, i tuđe je iako vezano. Ali postoji red, zakoni, pravila.
- U redu, dobro. Nacrtaću bez centra.
Okrenuo sam jedan krug, i ne završavajući liniju, oko njega trapavo nastavio drugi, pa treći... i crtajući taj čudan oblik video da ja ne moram da budem u centru, da ne treba da budem u centru.
Da krug nije nužno centar. Krug je postajao vrtlog.
Osetio sam nešto nalik strahu. Lako je sa strahom, on je racionalan; ovo je bila strepnja, osećanje bez početka i kraja, bez centra i kružnice. Bez čvrstog oslonca. Boreći se za svaki udah ipak sam nastavio. Počeo sam da putujem po neprekinutoj liniji. Svaki prolaz je donosio novo osećanje, nove doživljaje, nove ljude, nove brige i radosti. Naizgled novi život, a u stvari samo jedan, večan i neprekinut.
Počeo sam da se interesujem za ljude koje srećem, njihove strepnje i nade, u svakome pronalazeći jedan novi i neistraženi deo sebe. Stvari koje su gledano iz centra bile male, beznačajne i nedostižno daleke, su postajale važne, prijateljske i tople. Naučio sam da se u kesi kokica može uživati baš kao u skupoj večeri, i da je najukusnija kada se deli. Zajedno je bila sasvim nova reč. Pokisnuti zajedno, deliti stihove, zavoleti mirise, naučiti različite izraze lica, otkriti poeziju i muziku, crtati slike i izlaske sunca... i dozvoliti im da postanu mi.
Pronaći belo pero anđela, i ne jedno nego punu šaku, pomalo strepeći od pomisli odakle su ispala. Naučiti da bol samo najavljuje sreću i da sreća jedino menja oblik pokušavajući da se sakrije u ljudima, događajima, rečima, znajući da će neprekinuta linija uskoro morati da pređe preko nje. Okliznuti se i pasti na toj liniji je lako, ali pad nikada ne boli zbog datih obećanja.
Ponovo ustajem i crtam, stoti put nastavljajući čudnu liniju, hodajući kao po mekoj travi ili morskom plićaku, ili vrelom pustinjskom pesku, i radujući se prvom snegu kao nečijem osmehu, upijajući boje, zvuke, mirise, dodire. I već izgleda kao da ja više ne crtam liniju, sama se stvara ispred mene i ja hodam po njoj otkrivajući nove svetove istovremeno ih stvarajući. Ponovo učim da dišem, da raspoznajem boje.
Izgleda da zauvek zaista postoji, i da je zauvek cilj mog putovanja. Jedan lagani izlazak iz centra i sasvim malo matematike je doneo neslućenu lepotu i brojne uspomene; učim kako se nada lako pretvara u veru a vera u hrabrost, a hrabrost uvek i jedino u put. Put je cilj. Taj put je leto na moru, i razgovor uz kafu; i razgovor i ćutanje, zalazak sunca ravno u reku, smeh i naklonost, i naizgled običan zagrljaj koji sada u sebi sadrži ceo jedan svet.
Bože, pamtim tvoje sasvim neobično i, tada mi je izgledalo neobično, obećanje da će sve ovo, na kraju koga nema, biti stvarno. Hvala ti.

Sagradiću šajku od suvoga kedra

Skratio se dan, senki nema više,

spojili se oblaci, zahladnele kiše.

Otišle su ptice, i nada sa njima,

zaspali su hrastovi i čeka se zima.

Skratila se reč, dato obećanje,

nestali osmesi, mir, pokajanje.

San voli jesen, bujice i kiše,

jesen voli vetar, al nas nema više.

Sanjamo rođenje, leto, tople kiše,

a tlo se nad nama natapa i diše.

Semenke čekaju svaka u svoj sat

da izvire iz zemlje, promole vrat,

da pokažu svetu života snagu

prekriju sobom ovu zemlju dragu.

Disaću kroz ružu sve dok traje zima,

Voleću u mislima šta u njima ima.

Kad ruža procveta to ću biti ja,

uberi me i nosi moja dragana.

Kad otpadnu latice, otpašće kad tad,

donesi me kući u moj rodni grad.

Zasadi i gledaj cvet koji raste,

cvet koji voli i tebe i laste.

Posmatraj ih tiho kako gnezdo prave

tu iznad cveta, iznad moje glave.

A kad jesen dođe i kad laste odu

nemoj mi više dolivati vodu.

Napravi od mene šnalu oko repa

a ja ću uživati kolko si lepa.

Čuvaj me na stolu kad spavaš noću

čuvaću ti sne, razbiti samoću.

Raduj se drugom zabranjenom voću

i neka te voli, ja tako hoću.

To je moja snaga, sila cveta, moć.

Želim ti toplu mirnu laku noć.