Morrana

"Ima jedan sat koji, kad svi satovi na svetu stanu, on i dalje žuri negde..
Eto ga tu, pod rebrima.
Da ne duva promaja.
Da na njemu ugraviraš Njeno ime,
i nosiš ga u mali džep s' preda u prsluku."

 

Da li je zivot iluzija, a bol predstavlja budjenje?

Ili je zivot bol, i zbog tog bola trazimo iluziju?

Prodje uskrs

Bilo je farbanja, tucanja, nedeljnih ruckova i cestitanja.
Vaskrsao je, punim ustima su ponavljali.
Ali ga nisu svi videli. Samo oni koji su hteli.

Neki bloger je javno kritikovao, preklinjao, sudio, molio...
Trazio je od ljudi previse. Trazio je, ali nista za sebe.
Pozivao ih je da nadju u sebi coveka.
Jer samo covek moze da pomogne drugom coveku.
Ili detetu.

Dok su popovi na prvom programu televizije bogato slavili i ubistvo i ubijenog, on je javno govorio kako treba pomoci zivima.
Da ne dozvolimo da deca placu.
Pozivao je na dobrotu.

A dobrota je samo boja ljubavi.

20 vekova kasnije pozivati na dobrotu,
na ljudskost, humanost, saosecajnost,
na pomoc slabima,
potpuno je demode.

Treba biti demode. Treba biti dobar.
Ljudi, probudite se, pomozite onome kome pomoc treba.
Lecenje dece je obaveza drzave; drzave vise nema.
To lecenje kosta manje nego set top boks komplet operacija na prosecnoj starleti.
Starleta je sve vise, i bolesne dece je sve vise.
Sta ce prevagnuti?

Ljudi se organizuju. Naivno i trapavo, ali sa ciljem.
Time nece pomoci samo deci kojoj treba lecenje,
vise ce pomoci sebi. Pronaci ce coveka u sebi.
Onog stolara, sto je, kazu knjige, nekada negde vaskrsao.
Svaki put kada covek ucini dobro delo, uskrs je.
Nije raspeto telo ustalo. Dobrota je vaskrsla.
I trajace dok je taj covek ziv.

Izgleda da negde ima boga.
Izgleda i da mu treba nasa pomoc.
Ne moze sve sam.
I ne treba.

Bio je tih covek

Ne pisem nikome, cak ni sebi.
Postoje reci koje moram da izbacim iz sebe, jer unutra, u glavi, prave zbrku i stalno se vracaju.
Kada te reci prospem negde, na forum, ili sada na blog, one ostaju tu uskladistene i vise me ne gnjece.
Zivot je san. Budjenje je pad.

Nacin zivota ne dozvoljava coveku da bude iskren. Kada bi covek jednog dana postao iskren, do veceri bi zavrsio na krstu.
Zato,
sagovornik koji ne osudjuje je blago.
Zlato.

Zamara me sve ono sto vecina ljudi podrazumeva, okolinu koju ni ne primecuju, u koju se uklapaju.
Licim sebi na prevelik auto koji ne moze da nadje sirok parking za sebe.

Kultura i civilizacija

Postoji nesto sto je zajednicko svim ljudima.
To je nasa veza sa prirodom
Starije je od nas. Stvorilo nas je.
Zove se kultura.

Kultura je nas urodjeni sistem vrednosti,
granica kojom razdvajamo dobro od loseg,
osecanje za lepo, pravedno, humano,
jedini i najdublji koren svakog smisla.

Kultura se moze zamisliti kao zemlja.
Topla, vlazna, plodna, mirisna. Ravna.
U njoj se, skoro kao u prvobitnom haosu, nalazi sav zivot.
Sva smrt, takodje.
Na neki logikom nerazumljiv nacin sve je pomesano u jednom.
U tom zajednickom sadrziocu.

Odatle dolazimo, tamo se vracamo.
To zivimo. To jesmo.
Uz sav trud ne mozemo stvoriti ni mrvu vise.
Srecom, ni unistiti.

Slicnost izmedju zemlje i kulture nije samo u tome da sadrze sve, jer su istovremeno i pocetak i kraj,
nego i u tome da nam daju kicmu.
Da rastemo. Hodamo uspravno. Vidimo. Saznajemo.
Volimo.
I da pritom, gledajuci sa visine, ne zaboravimo korenje.

Kao sto je zemlja ljubavlju stvorila zivi svet,
da je nadvisi i slavi,
tako je kultura stvorila civilizaciju,
da se strukturom ojacamo i uspravimo.
Dobri ljudi su se uhvatili za ruke,
poceli da se organizuju. 
Nalik krosnjama drveca, civilizacija se podizala i sirila.
Iz zemlje, iz onoga sto sadrzi koren svakog zivota.
Stotine spratova, nebo puno aviona, hijerarhije i vlade.
Ali,
civilizacija nije slavila kulturu od koje je nastala.
Smislila je pricu da je ona stvorila kulturu,
i dala sebi pravo da tu kulturu unisti.
Negiranjem, menjanjem, falsifikovanjem, prljanjem.
Zaboravila je da snaga dolazi iz korena.

Ne moze se unistiti nesto sto je od reci stvoreno. Ne moze se unistiti nesto sto ima koren.

Nekada je bilo ekstremno i neprilagodjeno biti lud.
Danas je i ekstremno i neprilagodjeno biti kulturan.
Slediti dobra pravila koja su i nas stvorila.
Urodjenu dobrotu, pravdu, osecaj za lepo.
Ljubav, koja stvara. Ljubav je rec.

Ne moze se unistiti kultura ni u coveku.
Od nje je covek sazdan. Ona ga drzi uspravnim.
Ali se moze isprljati, potisnuti, nadjacati.
Toliko glasno da danas mnogi ne razumeju znacenje.

Zemlja ce unistiti civilizaciju pre nego ona unisti ljude.

Ako kultura lici na zemlju, a civilizacija na visoke krosnje,
zemlja ne moze gadjati krosnju.
Ne. Osusice je, sagorece joj koren.
Civilizacija ce nestati, ali ce sam zivot opstati.
I kada drvo padne, semenke se prospu po plodnoj zemlji.
Ljudi koji ostanu pronaci ce dobro u sebi.
Smisao. Kulturu. Osecaj.
I onu rec, jedinu koja stvara.

Zemlju vidimo i crtamo kao krug.
Zato sto znamo. Krug nema kraj.
Sve sto vidimo postaje stvarnost.

Civilizacija je ziva, i ima sve osobine organizma.
Hrani se, raste, spava i budi, jede, sere, senluci, krade...
Pijana se tuce zbog cure.
Kada se civilizacija odrekne kulture, odrekla se i coveka.
Nije se odrekla zbog neznanja, slabosti, zelje...
Ne. Odrekla se zbog jasne namere da ubije.

Relacija neodredjenosti

Polje je prostor u kome deluju sile.
Prostor je... pa, fizika ne zna sta je prostor. Postoje indicije da je homogeno popunjeno bozonima (ili nekim cesticama), i da se promenom njihovog rasporeda stvara prostor, i sve promene u njemu.
Frekvencija je broj promena u vremenu, a vreme je... pa a fizika ne zna sta je vreme.
Rezonansa podrazumeva i faznu, a ne samo frekventnu uskladjenost dva ili vise oscilujuca elementa. U faznoj razlici se uracunava i vreme, ono sto ne znamo sta je, potrebno da talas dodje od izvora do prijemnika.
Talas je... pa za mehanicke talase vezujemo prostor, za koji ne znamo sta je, i tako ih opisujemo.
Za druge talase je dokazano da mogu biti i cestice i talas, i jedno i drugo, ili jedno ili drugo, i to istovremeno. To znaci da kvantne cestice, a izgleda ne samo kvantne, mogu biti sta god zele, kad god zele, i da u isto vreme mogu postojati na nekoliko mesta.
Ukratko: najizvesnije je da smo neciji san.

Neko svoj svet izgradi na osecanjima a ne na znanju.
Taj svet je jednako realan i jednako vredan kao onaj izgradjen na znanju.
Samo sto se ti svetovi ne dodiruju.
Desava se da ti njih "ne razumes", a oni "ne osecaju".
Bol i ljubav su dokaz da je covek ziv. Nekome ko "oseca" to je mozda svakodnevno i normalno, ali neko drugi mozda tek otkriva taj svet. 

Mi smo nauceni da vidimo samo realnost. Svet koji smo mi stvorili. U njemu vaze zakoni zdravog razuma.
Taj svet se prozima sa drugim, onim koji osecamo. U njemu vaze bozji zakoni, snovi, ljubav. zelje.
Sve je vise stvari za koje sam tvrdio da znam, a polako pocinjem da shvatam da ne znam.
Kao lavina.
Sve sto sam znao pada u vodu, nestaje, menja se.
Samo ono sto osecam, a zapostavio sam misleci da je nevazno pred tolikim znanjem, samo to se ne menja.
Ne nestaje.
Postaje jace.

Lilium

Ne ljubav.
Želja.
Želja je najjača sila u prirodi.
Kada želja ostane neispunjena, ona se vraća tamo odakle je došla. I pritiska. Iako je odavno ne prepoznajemo.
Ne pretvara se želja u tugu, nikada. Tuga je jasno, definisano, jednoznačno i poznato stanje.
Posle želje nema tuge, ali je pritisak prevelik.
Nije to tuga.

 

Sve velike religije govore o samo jednoj stvari: smrti. Pripremaju nas, smišljaju obećanja, izmišljaju nagrade, ne bi li nas privoleli na smrt. Zašto?

Crna kutija

Izguljene, potrošene i iskrivljene cipele nisu uvek stare.
Možda su samo puno prešle.
Videle su salonske tepihe, zmijarnike u kršu, seljačko blato, polurastopljen sneg, englesku travu, cement i pesak, podove međunarodnih vozova...
Zato izgledaju potrošeno i staro.
Ali su ispunile svrhu. Postojale su.
Putevi će svedočiti.
Cipele koje su stajale na polici nisu nimalo potrošene.
Sijaju kao nove, ali su demode. Za bacanje.

Baš kao i ljudi.



Ceo blog je Hakimova crna kutija.
Svedočanstvo da su nekada živeli srednji ljudi.

A meni je ovo susret sa prijateljem iz prošlosti.

Kada bi svako povremeno čitao svoje reči, znao bi kako da koriguje pravac, kada u životu da stane a kada da ubrza.
Jer, nema nikoga ko nas poznaje bolje od nas. Nas iz prošlosti.
U tuđim rečima možemo pronaći mudrost, ali se samo u našim rečima nalazi mudrost koju ćemo ispravno razumeti.
U tome je vrednost bloga. Tu su deponovane naše stare misli i ideje.
Ideje koje smo odbacili, i neke koje smo zaboravili.
Blog je susret sa samim sobom. Susret sa prijateljem iz prošlosti.
Na njega se možemo ljutiti, ali ga nikada ne smemo odbaciti ni povrediti.

Mnogi ljudi misle slično, ali slično nikada ne može biti isto.
Kada na nečijem blogu, blogu nekoga koga stvarno ne poznajemo, pronađemo svoje reči, osetimo uzbuđenje tuarega koji pronalazi vodu.
Naći deo sebe u drugome, svoje misli u nečijem umu, je dokaz božanske iskre, stvaranja od jedne reči.
Naći drugog sebe, nedostajuću polovinu, daje nadu da ćemo nekada pronaći sebe i svoje mesto.
Sveto mesto.

Vratiću se ja u silikonsko blato, kad-tad. Kuća još postoji, starija od Amerike. Trešnja iznad, orah iza, kruška i bor ispod kuće. Zamirisaće mi podrum na rakiju, kad-tad.
Poludeli detlić je ponovo pokušao da sruši trešnju, ali se ona svakog proleća oporavi.
Ta trešnja je kao želja.