Deveti mart '91.

Tog devetog marta smo doneli svoje snove na Trg.
Slicne snove. Svi smo sanjali otvorene granice, otvorene fakultete, otvorene fabrike, otvorene restorane.
Sanjali smo zatvorene "ove koji su danas na vlasti", secikese, idiote, moralne nakaze, naoruzane majmune, stoku iza saltera, svinje sa kravatama. Ni tada nisu bili jestivi, jednom otrovni uvek otrovni.
"Banda crveno-crna", tako su ih zvali.
Pozvao nas je onaj koji se ne boji. Tako smo govorili dok smo citali njegova dela.
Sada znamo da to uopste nisu bila nikakva dela, nego prazne reci.
Kako smo dobri i naivni bili.
Jebote koji smo mi bili autsajderi, nesvesni, iskreni, puni ideja, ljubavi, ljudske dobrote.
Da, tacno je, hteli smo da srusimo.
Da srusimo zidove kojima su nas iznutra ogradili.  Mogli smo, malter je jos bio svez.
Da presecemo bodljikavu zicu kojom su nas opkolili i poceli da stezu.
Da pruzimo pune ruke i istoku i zapadu.
Jer praznu ruku pruza prosjak, kao danas.
Punu ruku pruza Domacin.
Mi smo deca kraljeva, plava krv Arkone.
Krenuli smo na barikade. Na najjace utvrdjenje. Goloruki, sa snovima, nadom, pesmom i pozivima na savez.
Nismo znali kako se to radi. Pevali smo, drali se ko magarci, nadali se boljem.
"Oni koji su danas na vlasti" su naredili policiji da puca u svoj narod.
Izbrojali su tog dana ukupno dve zrtve.
(Tako su kasnije i glasove brojali.)
Stotinu hiljada poginulih u narednim ratovima su direktna posledica naseg neuspeha.
Izdaje.
Neuspeh je bio nas, ali je izdaja bila njihova. Gusenjem pobune "banda crvena" je sacuvala zidove tamnice i bodljikavu zicu kojom su opkolili gradjane.
Idioti su oduvek bili medju nama, ali se nikada nisu priblizili vlasti. Do tog dana.
Zapaljeni tenkovi i prevrnuta borna kola su vec sutradan pokazali sta nas ceka.
Kroz polomljene prozore picerije Beograd gledali smo svoju buducnost.
Zapaljene tenkove, prevrnuta borna kola.
Rat.

Sutra cemo ponovo doci na Trg. Policajci koje Mi predobro placamo ce nas opkoliti, i sa isukanim pendrecima pokazati gde nam je mesto.
"Onaj koji se ne boji", onaj cija smo dela citali, iz fotelje ce narediti policiji da nas otera.
Naredice policiji da nas promeni.
Naredice policiji da nas nema.
Naredice policiji!
"Banda crvena" ce jednako kao tadasnja crvena burzoazija ispijati sampanjac secajuci se da su pobedili.
Pobedili su u borbi protiv mladosti.
Pobedili su u borbi protiv svojih gradjana.
Pobedili su u borbi protiv Srbije.
Pobedili su!
Srbija je u borbi protiv "bande crvene" porazena.
Banda je pobedila.
Srbija je izgubila.
U svoj narod samo zlotvor puca!
Nek im je vruc pakao!

Nekada sam govorio da cu se jednoga dana hvaliti sinu da sam nosilac spomenice '91.
Danas od sramote ne smem u ogledalo da pogledam.

Ako. Neka.
Ludi Srbi se jos uvek mole bogu pravde.
Ludi smo.
Zar?

Nicija nije do zore gorela.

San o snu

Sanjao sam da ponovo sanjam.
Da opet zelim. Da jos trazim.
Sanjao sam da u snu sirim ruke,
da cekam kisu.

Moze li se sanjati u snu?
Moze li se uzivati u osecaju?
Moze li se uvek voleti kao prvi put?
Voleti sve kao svoje?
Biti kao oblak sto nestaje i dolazi.
Sacuvati miris pokisle borovine.
Moze li covek biti vlasnik?
Imati pravo na boje, osmeh, dodir, talase?
Makar u snu.
Jedno znam:
Ne moze se posedovati ljubav.
Moze se voleti.
Davati.
Ne posedovati.
Najvise ima onaj ko najvise daje.

A najmanje? Ko ima najmanje?
Uvek onaj ko najvise zeli.

Neko stvara, neko otima, neko kupuje, neko krade...
Neko samo zeli.
To je oblik postojanja.
Nacin povezanosti sa svetom.
Oblik ljubavi.

Svetlost i tama

Neko je došao iz svetlosti.
Neko je došao iz tame.
Sve posle dolaska jeste čudo. Život.
Treba se vratiti u svetlost.
Postati joj prijatelj.
Ulaznica je osmeh.
Zagrljaj. Topla reč.
Činjenje dobrog.
To je jedino čemu život uči.
Radost je smisao.

"Baci hleb svoj povrh vode, jer ćeš ga naći posle vremena."
Toliko je jednostavno da je teško poverovati.

Čast

"Čast nam niko ne može oduzeti. Sve ostalo nije naše." Jovan Dučić

Što je više časti u čoveku, manje svega ostalog mu je potrebno za život.
Da li važi i obrnuto?

Ono što nam je ne toliko davno bilo dovoljno, zabavno, korisno, znacajno,
postalo je obično i plitko, naivno i dosadno.
Te obične i plitke stvari se nisu promenile. Samo su izgubile na značaju. Nekih se danas stidimo, čak gadimo.
Optimisti pričaju kako su se vremena promenila.
Pesimisti govore da su se ljudi promenili.
Šta su nekada, u vremenima kada je čast nešto vredela, govorili optimisti? A šta pesimisti?
Da li su takve besmislene titule mogle postojati u isto vreme kada i čast?
Da li su pesimizam i optimizam zamena za čast?

Osmi dan

Umetnost je tek trenutak stvaranja. Trenutak materijalizacije zelje. U tom smislu je i poljubac umetnost.
Sve posle trenutka stvaranja je prizemna trgovina, predaja, poraz.
Stvarati umetnost za prodaju je svojevrsna podvala: umetnost je stvaranje a ne stvoreno.
Prodaja dela nije prodaja umetnosti, nego tek njene slike, kopije, predstave, slutnje... zelje.
Galerije pretvaraju lepotu u robu.
Kinezi su izmislili eksploziv ali ga nikada nisu razvili za rat. Barut je korisniji da se zaplase zli demoni, da se deca raduju, da vazduh zamirise na opasnost.
Sve sto je stvoreno iz bilo cega materijalnog, nije stvaranje.
Samo ono sto je izvuceno iz haosa, iz tog nepresusnog bunara, iz mesavine svih svetova, samo se to moze nazvati stvaranjem.
Haos sadrzi sve. I dobro i lose, i zlo i lepo.
Uronivsi zelju u haos, kao magnet u rudu, stvaralac bira. U zelji je sakrivena namera.
Namera iz haosa izvlaci sve sto je zelja privukla.
To je trenutak stvaranja. Smisao postojanja svetova.

Prvo je bio haos.
Beskonacni izvor, nepresusni potencijal.
Haos je tada odlucio da stvori zelju/eros.
Ali,
jos uvek postoji haos. Nikada zaista nije nestao.

Naopako sam napravljen.
Na brzinu, nepazljivo.
Sklepan od nespojivih delova: srca i mozga.
Bas kao u ratu stvorena zemlja.
Vek bez mira.
Na nogama stvaram.
Budan sanjam.

Treci Raj

Ovih dana sam bio vezan za televizor.
Za nekoga ko je navikao na rad ili čitanje, to je potpuno neprirodno.
Sedamdeset programa, odličan prijem, kristalno jasna slika... zar bi se iko na to žalio?
Osim mene?
Posle samo nekoliko dana osećam kao da mi je neko otvorio sinuse i pod pritiskom u njih nagurao stare novine, i zapalio da bez plamena tinjaju i dime.
Možda i stare video kasete. Izgužvane i stotinu puta presnimljene.
Na sportskim kanalima (zašto li se to još uvek zove sport?) od države najplaćeniji milioneri-fudbaleri se  dobacuju loptama; istovremeno, neuspešni promrzli i potpuno dezorjentisani likovi sa tribina pevaju i psuju upravu (razumeju li oni značenje?). Oni manje dezorjentisani se krvavih noseva tuku sa sebi sličnima, svih 90 minuta, a da bi se razlikovali, obeležili su se klupskim bojama. Preplaćene snage reda nadgledaju tuču, sa tugom shvatajući da ne mogu da se pridruže dok im traje radno vreme.
Domaći muzički programi (šta li je tu domaće?) prave reklamu budućim bivšim ženama pomenutih fudbalera. One se uvijaju i stenju pred kamerama, dok im sa brusa još uvek visi etiketa sa cenom. Dakle, ta je cena.
Prelazeći preko dvadesetak filmskih kanala videćete belca od metaripo koji kung-fu pokretima i zajebanim izrazom lica razbija naoružanu vojnu brigadu, videćete efbiaj agente sa pancirima, u boksovima sortirane policajce koji prozdiru krofne, astmatičnog klinca koji tajnim potezom patosira bandu huligana, crnca šefa policije koji traži od belog detektiva da vrati značku, belog advokata koji pred sam kraj menja stav crne porote, klinku koja je uspela (treba analizirati ovu reč) zahvaljujući modnom talentu za koji nije ni znala da postoji; videćete zlikovce koji pokušavaju da unište svet, ali ih na kraju sprečava američki način života; sume od sto ili sto hiljada dolara se ne spominju jer bi film bio neinteresantan, najmanje nasledstvo u junajted stejts iznosi milion dolara... crnac ne izgovara "dolar", nego "dala", on je sa novcem per tu.
Vlasnik filmskih kanala se dočepao prava na prikazivanje filmova iz vremena hladnog rata, iz osamdesetih, računajući da ako su jednom uspele da sjebu ljudima mozgove, uspeće ponovo.
Muzički programi su sve go peder. Čak i šatro domaći "proevropski" programi su napadno obojeni duginim bojama, sa gostima koji nemaju sta pametno da kažu, ne umeju ni publiku da zasmeju, pa onda publika gleda idiote kako se međusobno usiljeno zasmejavaju pred kamerama. Košmar u nesvesti..
Sve je to prošarano "urnebesnim" serijama sa nasnimljenim smehom, gde vam taj smeh oduzima poslednji deo čoveka. Ne razmišljati, smejati se na signal, tako je govorio RRA (mislim da je to skraćenica od Ronald Regan).
Prelazeći preko informativnih kanala video sam poplave, zemljotrese, avione iz kojih vade delove tela, prevrnute automobile, minobacače na gradskim ulicama... a onda nam vođa iz neke pičke materine javi da će biti bolje. Kome bolje? Kada isključite ton i gledate spikera, po napadnom sugestivnom klimanju glave, krivljenju usana i gužvajućim grimasama, naginjanju napred kada se izgovori ime vođe, možete zaključiti ili da su na strihninu i elektrošokovima, ili vas samo u oči lažu čitajuci sa idiota.  Najtuznije je kada krene anketa "pitamo građane", to je da čovek izgubi apetit i dobije proliv, istovremeno i trenutno.
Naučni programi (ako je to nauka onda je sve gore nabrojano pornografija) imaju problem da popune 30 minuta, pa izmišljaju odgovore na pitanja koja niko normalan ne bi postavio. Ponavljanje, beskrajno ponavljanje, sada ćemo ponoviti, da ponovimo, ponovićemo, što ponovo možemo reći, obaraju mentalni imuni sistem do te mere da posle 30 minuta "nauke" meksička serija dođe kao prosvetljenje, vrhunska filozofija. Dnevnik da ne pominjem.
Serije? Da, Šeki se vratio, i jos uvek se prikazuju serije koje su išle pre nego što je otišao.  Nešto tu nije u redu, dal sa Šekijem, dal sa pomenutim RRA (Ronald, jel tako bese?)
Na ostalim kanalima trguju, puškama i fliperima, procenjuju vrednost testera za kosti iz građanskog rata, iskopavaju čepove od piva stare pedeset godina i procenjuju ih na milion dolara, odlaze u "državni institut za vrata" u kome se hiljade duša bavi vratima i kreira revolucionarnu definiciju da su vrata "uređaj koji omogućava prolazak kroz zid". Vau! Institut za vrata!
Sa dečjih kanala se između zaglušujućih eksplozija provlači "razumem gospodaru" i "dezintegriši ih za mene" "kill 'em all", "milost gospodaru"...
Reklame nam se odavno obraćaju  kao zaostaloj deci, gde izgovoreno i viđeno medjusobno nemaju blage veze. Megadens stručnjaci saznali su da "i do sto odsto" ne znači ništa. Ja sam visok "i do" tri metra. Jesam.
Crtane reklame koje se obraćaju odraslima su posebno zlo. Pretvaranje ljudi u idiote dolazi i nuđenjem izbora "jesi ili nisi". Šta? Alkoholičar? Ili? Ne postoji treći izbor. Kada ih sutra neko bude pitao "batine ili smrt", odabraće batine, ne uviđajući da postoji još izbora, na primer ugaziti u budalu kao u govno. (Otkud misao?)
Toliko je sve pretrpano i zasićeno da podseća na haos. Haos je zbir svega i svačega. Pošto ovoj situaciji ne manjka ničega osim kreativnosti, to ipak ne može biti haos. Haos je izvor sveukupne lepote, kreativnosti, znanja, slobode. Haos je izvor i svega ostalog, i u tome je njegova snaga: haos je moguće oblikovati. Govno nije.
Mi smo, kao civilizacija, dospeli u već oblikovane modle. Marketinški stručnjaci su oblikovali skoro sve na šta vam pogled padne. Sve su pretvorili u negaciju, izvrnuli ko potrošen kurton, sve je postalo megadens, falsifikat.

Skoro sve.
Nisu uspeli da oblikuju mesto gde reka zavija, prerodio dud pun senica, toplinu jutarnjeg sunca, miris beba, nežan dodir, nečije "volim".
U vođenom tv svetu toga nema. Mali je propusni opseg da propusti jedno obično "hvala". Televizija je imala potencijal da postane obrazovna, zabavna, informativna. Na žalost, preuzeli su je megadens doktori i oduzeli joj sve čemu je težila. Sada je to medij koji smara, jede živote, jede odrasle, halapljivo jede i decu.
Na televiziji danas informacije su laž, obrazovanje je propaganda, istorija je falsifikat, sport je novac, svetost je predstava. Sve je postalo svoja negacija.
Kako se kaže negacija od "televizija"?

Sloboda govora je garantovana time što su sve reči postale jednako prazne i bljutave.

Syrtaki

Evropo,
stara damo,
vreme je da ponovo naučiš korake,
korake koji su te stvorili.
Evropo,
rasprodata,
raširi ruke,
čuj kako ritam ubrzava.
Tvoja majka je starija od tebe,
ali igra.
Ako ova Evropa ne nauči sirtaki,
ples koji je nekako zaboravila,
nestaće.
Ništa zato.
Biće stvorena nova.
Jednom je uspelo.
Opet će.

Η ελπίδα έρχεται, ο φόβος έφυγε