Na mirovnoj konferenciji neko je podelio svet na bazene. "Evo ovo je vaš bazen, igrajte se u njemu, i koliko budete dobri toliko ćemo vam dati vode." Neko je u startu dobio pun bazen i dušeke, drugi duboku vodu bez dušeka - pa su samo dobri plivači ostali na površini. Neko je umesto bazena dobio septičku jamu. Neki su poluprazni, drugi prepuni. Neko je bacao bombe ili đubre u komšijski bazen.
Vremenom su se ljudi navikli na ono što imaju. Nenaviknuti su odlazili u tuđe bazene tražeči osunčani deo. Ali u osunčanom delu mestimično ima pirana i krokodila.
Neki su redovno čistili i uređivali svoj bazen, drugi su svoj zapuštali i prljali. Samo oni koji su u startu dobili septičku jamu nikada nisu uspeli da je pretvore u bazen. Ima i onih koji su dobijeni bazen vremenom pretvorili u septičku jamu.
Sada je stigla komanda da se voda mora promeniti. Oni koji je nisu imali dovoljno, kojima je bila do članaka, neće ni primetiti razliku. Ali oni kojima su dušeci na vodi će se u jednom trenutku naći na dnu. Kad stigne nova voda nekoga će podići, a mnogi će ostati ispod vode.
Rođeni u zoološkom vrtu ne znaju da postoji drugačiji svet. Pile u kokošinjcu ne zna ni svrhu svog postojanja, niti kako i zašto postojanje završava.
Rođeni na Zemlji ne znaju svrhu postojanja.
Čovek se sastoji od Bića, osnovnog i od bogova datog programa, i mnoštva programa koje je u toku života stekao, koji su upisala iskustva, vaspitanje, obrazovanje. Samo osnovni program - Biće čoveka - može dati odgovor na pitanje postojanja. Ali taj program je zatrpan dodatno upisanim programima - uverenjima i predrasudama, koje zbirno nazivamo znanjem.
Indijski gurui i indijanski šamani traže način da probude osnovni program, da zaobiđu naknadno upisano. Meditacijom, molitvom, asketizmom, duhovnim radom, smešnim biljkama... bezuspešno. Jedini način da se dođe do Bića je isključivanje jednog po jednog programa.
Isključivanje programa podrazumeva isključivanje iz urbanog života na koji smo navikli, na koji se oslanjamo. Pretvaranje intelektualca u pećinskog čoveka. Bespomoćnost. Gubljenje ega. Ego će se jako opirati. Ego ne želi da ga nema. Ego uvek želi još novih programa.
Deca koja još nisu izgradila snažan ego i nisu dovoljno programirana su bliska Biću. Stvorenom a ne naučenom.
Biće je kod savremenog čoveka nerazvijeno. Nije stiglo da se razvije jer su od najranijih dana života intenzivno upisivani novi programi. Biće ne poseduje znanje, iskustvo, mudrost... ali ono ima jaku vezu sa početkom, sa stvaraocem. Seća se stvaranja i može dati odgovore. Odgovore koji se egu neće dopasti.
Iluzija o sopstvenoj važnosti je bolest novog doba. Svako ima pristup internetu, mrežama, medijima, i veruje da rečima može premeštati planine.
Sve manje se bavimo malim, običnim, prizemnim ljudskim brigama, radije bistrimo svetsku revoluciju i objašnjavamo još nezapočete ratove.
U rukama imamo tapiju na istinu, a kada se dogodi suprotno od onoga što želimo, sa naročitom lakoćom detektujemo krivca.
Znamo kako će završiti svi svetski izbori, i ne priznajemo da izbori menjaju samo kulise.
U javnom prostoru se više ne koriste reči: mislim, predviđam, prognoziram, naslućujem... nadam se. Izrazi su zamenjeni jasnim i nedvosmislenim: Ja znam.
Iz tog znanja dolazi prepoznavanje suprotstavljenih tabora, i priklanjanje pravoj strani. Neki se priklanjaju jačem, drugi pravdi - večno slabijem taboru. Niko se ne priklanja svesti da razmeri i promišlja u trenutku i u vremenu.
Ljudi imaju stav od kojeg ne odstupaju. Stav je samo druga reč za raspoloženje. Taj stav će braniti, čak i lažima, zato što veruju da odbranom raspoloženja brane sebe. Od koga? Od sebi sličnih koji imaju drugačije stavove.
Ljudi koji promišljaju i traže rešenja se smatraju nepouzdanima, jer mogu primetiti i ukazati na loše stvari i u našim redovima. U vreme polarizacije dobri - zli, nema mesta za kritičare. Za one koji postavljaju pitanja. Ne filozofiraj nego odaberi jednu od dve strane. Budi navijač i slepo prati vođu navijača.
Često čujem "najteže je sa ljudima". Onaj ko to izgovara sebe ne ubraja u ljude. Gleda ih sa visine i gunđa "sa ljudima teško".
A ljudi ko ljudi, žive male živote i velike želje, slične radosti i iste strahove Celog života uče razliku između prijatelja i neprijatelja. Prihvataaju pruženu ruku, brzo zaboravljaju i lako praštaju.
Ko su onda neljudi, oni kojima je teško sa ljudima? To su oni koji traže tuđe, koji uzimaju tuđe. Vampiri. Zveri. To su oni koji ne bi ni probali hleb ako nije kupljen preko reda. To su oni što imaju prednost, oni koji znaju da u busu neovlašćeno sediš na njihovom mestu i da si obavezan da se skloniš. Oni smeju da parkiraju gde god žele.
Ukrajinska TV prikazala je uplakanu majku poginulog vojnika kojoj prilazi političar i govori: ne plači, ionako će i svi ostali da poginu.
Na ratnim područjima u Evropi postoje ljudi koji ne žele na front. Neko je protiv rata, nekome se ne sviđa strana koja poziva, neko ima pametnija posla... Ali ne mogu da izbegavaju pozive jer je tehnološki napredak dozvolio da se pozivi ne uručuju poštom, nego mejlom, viberom, društvenim mrežama, sms-om... Oni su na vreme formirali E-upravu, i svaki poziv se smatra uručenim.
Pozvanima u gradu više nema života. E-uprava im je blokirala račune, zdravstvene i socijalne kartone, bankovne kartice, pa neposlušni i nepokorni ne mogu ni kupovati ni prodavati, čak ni osnovne životne stvari. Ni platiti porez, kazne, doprinose... Prodati stan, otići...
Zato se organizuju u anarhopartizane i kriju po selima, izvan gradova.
Državne granice su obrisane. A država ne postoji ako nema granice.
I moja država je gubljenjem granica prestala da postoji. Ovih dana i Amerika je obrisala južnu granicu. Ruske granice se pomeraju, na bliskom istoku granice se brišu krvlju. a Evropa je upravo krenula u dezintegraciju.
Države nestaju, prestaju da postoje. E-uprava će zameniti države. Postaće digitalne. Negde stižu pozivi za front negde za paradu. Pozivi se u digitalno doba imaju smatrati uručenim.
E-uprava će komandovati oružanim trupama na svakoj teritoriji. Trupe će se sve češće i krvavije sukobljavati sa anarhopartizanima. Policija je ove godine na kalendar stavila sliku svojih pripadnika koji su od 1941. do 1944. držali koncentracioni logor na Banjici, i desetine hiljada streljali u Jajincima, nedaleko od vinskog podruma. Nema slučajnosti.
Ovde se, vidi se izdaleka, čeka Žikica Jovanović Španac.
Stanovnici će se podeliti, kao u svakom ratu, na poslušne i pokorne, i anarhopartizane koje će policija loviti i streljati po šumama.