недеља, 30. август 2015.
понедељак, 24. август 2015.
Dogma
Sve sto u zivotu uradis,
uradio si sebi.
I dobro i lose,
slucajno i namerno,
nagovoren ili svojevoljno.
Rec slobodan se do nedavno izgovarala samosvojan.
Imati slobodu znaci biti vlasnik sebe.
Svojih misli, zelja, postupaka.
Vlasnik svojih odluka.
Odluke covekove donosi potisnuta zelja, ne vera.
Ne postoji opsta, zajednicka, kolektivna vera.
Vera je licna, nastala od iskusenja i sumnji.
Ljudi vide samo ono sto zele. Ne vide ono sto stvarno postoji.
I dugo gledajuci, postaju ono u sta gledaju.
Zadovoljni su da znaju kolika je temperatura, tacno vreme, udaljenost do meseca, rezultate utakmica, broj kalorija u obroku.
Ali ono sto im je za zivot vazno, potiskuju u drugi plan. Za te stvari nemaju dovoljno naucnih dokaza.
Za vecinu stvari nemaju cak ni ime.
Da, nauka je postala dogma, tvrdja od religije.
Za razliku od religije, koja za svako svoje nerazumevanje ima izraz "bozja volja", nauka nema izgovor.
Zato nauka, sve sto ne moze da objasni, proglasava za nepostojece, izmisljeno, izmastano. I vise se time ne bavi.
Da bi se rodila nova ideja, ona stara ideja, koja je vec odavno dogma, mora umreti.
Da. Da bi se novo rodilo, staro mora umreti.
Rodjenje i smrt tako pokazuju da su jedno. Da se nastavljaju. Da su deo istog toka.
Disciplina umanjuje bol ponovnog radjanja,
prihvatanje bola neutralise taj bol,
prihvatanje patnje obesmisljava patnju.
Jedino prihvatanje ljubavi uvecava ljubav.
Kada pomazemo napredovanje drugih, mi napredujemo.
Ono sto uradimo za druge, uradili smo za sebe.
Iz sebicnih namera i razloga cinimo dobro, da bi sebi ucinili, ali ipak napredujemo.
Voleti druge nama donosi radost vecu nego njima.
Zlo koje smo ucinili? Iako smo to tada nameravali, nismo ga ucinili drugome. Drugog je nesto sacuvalo. Uvek se i svako zlo vraca izvoru, na preispitivanje i reviziju.
Istinsko zlo je moguce naneti jedino sebi. Zato ga valja prekovati dok je jos vruce.
Neko ce iskovati oruzje, neko alat, neko lance.
Neko suvenire, uspomene.
Medalje i novac.
To bira karakter.
uradio si sebi.
I dobro i lose,
slucajno i namerno,
nagovoren ili svojevoljno.
Imati slobodu znaci biti vlasnik sebe.
Svojih misli, zelja, postupaka.
Vlasnik svojih odluka.
Odluke covekove donosi potisnuta zelja, ne vera.
Ne postoji opsta, zajednicka, kolektivna vera.
Vera je licna, nastala od iskusenja i sumnji.
Ljudi vide samo ono sto zele. Ne vide ono sto stvarno postoji.
I dugo gledajuci, postaju ono u sta gledaju.
Zadovoljni su da znaju kolika je temperatura, tacno vreme, udaljenost do meseca, rezultate utakmica, broj kalorija u obroku.
Ali ono sto im je za zivot vazno, potiskuju u drugi plan. Za te stvari nemaju dovoljno naucnih dokaza.
Za vecinu stvari nemaju cak ni ime.
Da, nauka je postala dogma, tvrdja od religije.
Za razliku od religije, koja za svako svoje nerazumevanje ima izraz "bozja volja", nauka nema izgovor.
Zato nauka, sve sto ne moze da objasni, proglasava za nepostojece, izmisljeno, izmastano. I vise se time ne bavi.
Da bi se rodila nova ideja, ona stara ideja, koja je vec odavno dogma, mora umreti.
Da. Da bi se novo rodilo, staro mora umreti.
Rodjenje i smrt tako pokazuju da su jedno. Da se nastavljaju. Da su deo istog toka.
Disciplina umanjuje bol ponovnog radjanja,
prihvatanje bola neutralise taj bol,
prihvatanje patnje obesmisljava patnju.
Jedino prihvatanje ljubavi uvecava ljubav.
Kada pomazemo napredovanje drugih, mi napredujemo.
Ono sto uradimo za druge, uradili smo za sebe.
Iz sebicnih namera i razloga cinimo dobro, da bi sebi ucinili, ali ipak napredujemo.
Voleti druge nama donosi radost vecu nego njima.
Zlo koje smo ucinili? Iako smo to tada nameravali, nismo ga ucinili drugome. Drugog je nesto sacuvalo. Uvek se i svako zlo vraca izvoru, na preispitivanje i reviziju.
Istinsko zlo je moguce naneti jedino sebi. Zato ga valja prekovati dok je jos vruce.
Neko ce iskovati oruzje, neko alat, neko lance.
Neko suvenire, uspomene.
Medalje i novac.
To bira karakter.
субота, 22. август 2015.
Cvrčak i mrav
Oduvek je isto.
Mrav radi, vredno skuplja,
a cvrčak pored njega svira i uživa.
Zatim dođe zima.
Mrav troši zalihe, delo svog vrednog rada.
Ali nekako, ne znamo kako, i cvrčak preživi zimu.
Izgleda da je mrav podelio svoj ručak sa cvrčkom.
I sledeće godine se ponavlja ista priča: cvrčak i mrav.
Kada mrav jedne godine ne bi pomogao cvrčku,
lenjom muzičaru, umetniku, badavadžiji,
sledećeg leta bi mrav u tišini skupljao hranu.
Bez muzike na koju je navikao,
koja mu je na neki nadrealan način potrebna,
mrav bi seo na kamen, i ozbiljno se zapitao:
Dokle? Čemu? Zašto?
Ostao bi na tom kamenu.
Umro bi od gladi u polju hrane.
Druge godine ne bi više bilo ni cvrčaka, ni mrava.
Treće godine ni nas.
Mrav odvajkada razume ono što mi, ljudi, još ne razumemo.
Da smo deo.
Bez drugih ćemo nestati.
Cvrčaka, kaktusa, čistih reka, mrava.
I bez ljudi koje ne razumemo.
Na zemlji je hrana,
na nebu je sloboda.
Hrana bez slobode je otrov,
sloboda bez hrane smrt.
Samo zajedno stvaraju Život.
Ne smeju se razdvojiti.
Kada prepoznate cvrčka, pomozite mu.
Čak i kada ne razumete.
Nije on tu samo zbog sebe,
on postoji i zbog vas.
Mrav radi, vredno skuplja,
a cvrčak pored njega svira i uživa.
Zatim dođe zima.
Mrav troši zalihe, delo svog vrednog rada.
Ali nekako, ne znamo kako, i cvrčak preživi zimu.
Izgleda da je mrav podelio svoj ručak sa cvrčkom.
I sledeće godine se ponavlja ista priča: cvrčak i mrav.
Kada mrav jedne godine ne bi pomogao cvrčku,
lenjom muzičaru, umetniku, badavadžiji,
sledećeg leta bi mrav u tišini skupljao hranu.
Bez muzike na koju je navikao,
koja mu je na neki nadrealan način potrebna,
mrav bi seo na kamen, i ozbiljno se zapitao:
Dokle? Čemu? Zašto?
Ostao bi na tom kamenu.
Umro bi od gladi u polju hrane.
Druge godine ne bi više bilo ni cvrčaka, ni mrava.
Treće godine ni nas.
Mrav odvajkada razume ono što mi, ljudi, još ne razumemo.
Da smo deo.
Bez drugih ćemo nestati.
Cvrčaka, kaktusa, čistih reka, mrava.
I bez ljudi koje ne razumemo.
Na zemlji je hrana,
na nebu je sloboda.
Hrana bez slobode je otrov,
sloboda bez hrane smrt.
Samo zajedno stvaraju Život.
Ne smeju se razdvojiti.
Kada prepoznate cvrčka, pomozite mu.
Čak i kada ne razumete.
Nije on tu samo zbog sebe,
on postoji i zbog vas.
петак, 21. август 2015.
Blago
Dugo već sanjam isti san.
Široka strma livada, prepuna nane, perunike i lekovitih trava,
sa leve strane omeđena leskovom šumom, punom veverica,
sa desne uskim krompirištem i malinama.
Iznad livade su mlada stabla probranog voća, u čijem slabom hladu zaštitu nalaze sitne životinje,
ispod livade stari ali dobar rodni šljivik.
A u šljiviku kladenac, sa živom vodom od čije hladnoće trnu zubi.
Na vrhu, odmah ispod ambara, već stasali rasadi oraha, sećanje na oca.
Stara dedina kuća još odoleva vremenu i kišama. Rođena braća su je pravila da traje. Redak dim iz dimnjaka kazuje da je u šporetu stara cerovina.
Kace u podrumu, rasušene od nekorišćenja, nadaju se dobrom rodu, dobroj godini, bogatoj berbi. Kazan već odavno nema lulu.
Opanci, mokri od rose, obilaze krupne vrganje.
Na horizontu mlado sunce, iznad glave čisto nebo.
Odatle gledaju preci.
Uzimam sekiru, deda je zvao penkalo,
odlazim u šumu, skidam trud sa pale bukve.
Slavuji odavno budni, kosovi još nisu zaspali,
miris trulog lišća, tragovi noćnih životinja.
Dedino ocilo, potamnelo od nekorišćenja, nosim na domalom prstu.
I setim se legende koja govori o velikom blagu koje je na tom potezu, nekada davno, brižljivo sakriveno.
Dolazili su ljudi iz gradova, skupim metal-detektorima su pretraživali i šumu i livadu, voćnjake i podrume, nadajući se davno zakopanim dukatima i čuvenim rimskim aureusima. Oko kladanca su najviše tražili, vidi se po utabanoj zemlji i razbacanim flašama od kokakole. Odmarali su ispod viljamovke kojoj je rod savio grane, a jeli čips i smoki.
Odlazili su praznih ruku, bez blaga.
Ali niko zaistinu ne zna čije je to blago.
Osim mene.
Ja sam ga pronašao.
Svako na razlicitom mestu prepoznaje blago.
Ali nikome nije nedostizno.
Široka strma livada, prepuna nane, perunike i lekovitih trava,
sa leve strane omeđena leskovom šumom, punom veverica,
sa desne uskim krompirištem i malinama.
Iznad livade su mlada stabla probranog voća, u čijem slabom hladu zaštitu nalaze sitne životinje,
ispod livade stari ali dobar rodni šljivik.
A u šljiviku kladenac, sa živom vodom od čije hladnoće trnu zubi.
Na vrhu, odmah ispod ambara, već stasali rasadi oraha, sećanje na oca.
Stara dedina kuća još odoleva vremenu i kišama. Rođena braća su je pravila da traje. Redak dim iz dimnjaka kazuje da je u šporetu stara cerovina.
Kace u podrumu, rasušene od nekorišćenja, nadaju se dobrom rodu, dobroj godini, bogatoj berbi. Kazan već odavno nema lulu.
Opanci, mokri od rose, obilaze krupne vrganje.
Na horizontu mlado sunce, iznad glave čisto nebo.
Odatle gledaju preci.
Uzimam sekiru, deda je zvao penkalo,
odlazim u šumu, skidam trud sa pale bukve.
Slavuji odavno budni, kosovi još nisu zaspali,
miris trulog lišća, tragovi noćnih životinja.
Dedino ocilo, potamnelo od nekorišćenja, nosim na domalom prstu.
I setim se legende koja govori o velikom blagu koje je na tom potezu, nekada davno, brižljivo sakriveno.
Dolazili su ljudi iz gradova, skupim metal-detektorima su pretraživali i šumu i livadu, voćnjake i podrume, nadajući se davno zakopanim dukatima i čuvenim rimskim aureusima. Oko kladanca su najviše tražili, vidi se po utabanoj zemlji i razbacanim flašama od kokakole. Odmarali su ispod viljamovke kojoj je rod savio grane, a jeli čips i smoki.
Odlazili su praznih ruku, bez blaga.
Ali niko zaistinu ne zna čije je to blago.
Osim mene.
Ja sam ga pronašao.
Svako na razlicitom mestu prepoznaje blago.
Ali nikome nije nedostizno.
четвртак, 20. август 2015.
Lepota će spasiti svet
Pisac svedoči da na svetu ima lepote.
Svet nije globus u učionici.
Svet nije ni talas iz prethodnih postova.
Svet je samo ono što oko sebe i u sebi vidimo,
menjamo,
volimo.
Neko ljubav, neko brigu, obaveze, radost, jad.
Svako vidi svet baš onakvim kakav je on.
Nekada je svet nedostižno velik,
a nekada ceo može stati u reč.
Veličina je u oku. Jer,
velike stvari se čuvaju u malim stvarima.
Svako meri svet prema sebi,
prema svojoj ljubavi, dobroti,
ili prema sopstvenim strahovima i mržnji.
Zato svako vidi drugačije.
Vid nam zaklanjaju naučene stvari,
strahovi, loše društvo, nedostatak volje, zavist.
Mržnja.
Odreći se mržnje znači uvećati svoj svet.
Kako izbaciti mržnju?
Običnom dobrotom.
Dobrota će umanjiti mržnju, oterati strah,
loše društvo će zameniti dobrim.
Dobrota će osvetliti svako raskršće,
pokazati cilj,
useliti ljubav u čoveka.
Svako može u sebi pronaći dobrotu.
Nekada je dovoljno prećutati uvredu.
Odustati od planiranog zla je već učinjeno dobro.
I zato naslov treba promeniti u
"Dobrota će spasiti svet".
Tvoj svet je tamo gde je tvoje srce.
Ako ti je srce u mržnji, zivećeš u svetu mržnje.
Ako je u novčaniku, živećeš u svetu novca.
Ako je u ljubavi, živećeš u svetu ljubavi.
Ako je u iluziji, prespavaćeš ga.
Ali nemoj nikada pokušavati da se uklopiš u nečiji, tuđi svet. Ne možeš postati neko drugi. Ni otac, ni ujak, ni onaj koga mrziš ni onaj kome zavidiš. Odbaci i mržnju i zavist, gradi svoj svet, pusti u njega prijatelje, dobrotu, ljubav... Ako ga time napuniš, neprijatelji će sami otići.
Ako ga napuniš iluzijom, slavom, zavišću... pa jedan pakao već postoji.
Svet je samo ono što mislima stvaraš.
Nije nečijom rukom unapred stvoren.
Zato čuvaj dobrotu, živećeš dobro.
Svet nije globus u učionici.
Svet nije ni talas iz prethodnih postova.
Svet je samo ono što oko sebe i u sebi vidimo,
menjamo,
volimo.
Neko ljubav, neko brigu, obaveze, radost, jad.
Svako vidi svet baš onakvim kakav je on.
Nekada je svet nedostižno velik,
a nekada ceo može stati u reč.
Veličina je u oku. Jer,
velike stvari se čuvaju u malim stvarima.
Svako meri svet prema sebi,
prema svojoj ljubavi, dobroti,
ili prema sopstvenim strahovima i mržnji.
Zato svako vidi drugačije.
Vid nam zaklanjaju naučene stvari,
strahovi, loše društvo, nedostatak volje, zavist.
Mržnja.
Odreći se mržnje znači uvećati svoj svet.
Kako izbaciti mržnju?
Običnom dobrotom.
Dobrota će umanjiti mržnju, oterati strah,
loše društvo će zameniti dobrim.
Dobrota će osvetliti svako raskršće,
pokazati cilj,
useliti ljubav u čoveka.
Svako može u sebi pronaći dobrotu.
Nekada je dovoljno prećutati uvredu.
Odustati od planiranog zla je već učinjeno dobro.
I zato naslov treba promeniti u
"Dobrota će spasiti svet".
Tvoj svet je tamo gde je tvoje srce.
Ako ti je srce u mržnji, zivećeš u svetu mržnje.
Ako je u novčaniku, živećeš u svetu novca.
Ako je u ljubavi, živećeš u svetu ljubavi.
Ako je u iluziji, prespavaćeš ga.
Ali nemoj nikada pokušavati da se uklopiš u nečiji, tuđi svet. Ne možeš postati neko drugi. Ni otac, ni ujak, ni onaj koga mrziš ni onaj kome zavidiš. Odbaci i mržnju i zavist, gradi svoj svet, pusti u njega prijatelje, dobrotu, ljubav... Ako ga time napuniš, neprijatelji će sami otići.
Ako ga napuniš iluzijom, slavom, zavišću... pa jedan pakao već postoji.
Svet je samo ono što mislima stvaraš.
Nije nečijom rukom unapred stvoren.
Zato čuvaj dobrotu, živećeš dobro.
среда, 19. август 2015.
Preobraženje
Iznenađujuće puno ljudi provodi živote u ustajaloj vodi.
Većina njih svakog jutra vezuje omču od kravate, i stavlja na omču kap old spajsa, da sakrije smrad.
Sakrije, ali ne i ukloni.
Kada padne mrak, oni se ponovo pretvaraju u ogre i vraćaju u svoje močvare.
Možda i žele nešto da promene, ali ne umeju sami.
Njihova pobuna u močvari bi ostala neprimećena, jer niko ne obraća pažnju na jezive krike koji noću dolaze sa dna.
Pobuna danju, pobuna protiv kravate, protiv omče, će uvek biti pogrešno protumačena, kao pobuna protiv svetla.
Zatim surovo kažnjena.
Zato se mnogi ljudi osamljuju, pokušavajući da se, svaki u svojoj močvari, sakriju od pogleda.
Izbegavaju kontakte sa drugim ljudima, guraju ih od sebe, da bi ih od ustajalog zaštitili.
Teranje ljudi iz močvare znači uzimati im zaštitu na koju su navikli. Braniće močvaru.
Ostaje jedno sredstvo za isterivanje ljudi iz smrdljivih močvara i pećina: istina.
Otrovna je, boli, pa će ljudi bežati.
Treba im je davati u neograničenim količinama, svakoga dana i sata, dok im ne pozli.
Tada će mnogi odbaciti smrad žabokrečine, i miris old spajsa na omči. Jer, neće im više biti potrebni.
Odrastanje ne znači ulazak u patike broj 43.
Odrastanje znači naći svoje mesto.
I prihvatiti.
"Tek kada nestane velika ideja o besmrtnosti, ljudi ce zavoleti Zemlju, i zivot na Zemlji neiskazano.
Volece jedan drugog. Radice jedan za drugog. Milovace se kao deca.
I nece se toga stideti." -Fjodor
Većina njih svakog jutra vezuje omču od kravate, i stavlja na omču kap old spajsa, da sakrije smrad.
Sakrije, ali ne i ukloni.
Kada padne mrak, oni se ponovo pretvaraju u ogre i vraćaju u svoje močvare.
Možda i žele nešto da promene, ali ne umeju sami.
Njihova pobuna u močvari bi ostala neprimećena, jer niko ne obraća pažnju na jezive krike koji noću dolaze sa dna.
Pobuna danju, pobuna protiv kravate, protiv omče, će uvek biti pogrešno protumačena, kao pobuna protiv svetla.
Zatim surovo kažnjena.
Zato se mnogi ljudi osamljuju, pokušavajući da se, svaki u svojoj močvari, sakriju od pogleda.
Izbegavaju kontakte sa drugim ljudima, guraju ih od sebe, da bi ih od ustajalog zaštitili.
Teranje ljudi iz močvare znači uzimati im zaštitu na koju su navikli. Braniće močvaru.
Ostaje jedno sredstvo za isterivanje ljudi iz smrdljivih močvara i pećina: istina.
Otrovna je, boli, pa će ljudi bežati.
Treba im je davati u neograničenim količinama, svakoga dana i sata, dok im ne pozli.
Tada će mnogi odbaciti smrad žabokrečine, i miris old spajsa na omči. Jer, neće im više biti potrebni.
Odrastanje ne znači ulazak u patike broj 43.
Odrastanje znači naći svoje mesto.
I prihvatiti.
"Tek kada nestane velika ideja o besmrtnosti, ljudi ce zavoleti Zemlju, i zivot na Zemlji neiskazano.
Volece jedan drugog. Radice jedan za drugog. Milovace se kao deca.
I nece se toga stideti." -Fjodor
субота, 15. август 2015.
Nauk o jeziku
Svet se pretvorio u debila tek nedavno, kada smo prestali da koristimo jezik svojih očeva.
Kada je globa postala porez, taksa,
kada je reket nazvan akciza, investicija,
kada smo šofera prozvali majstor,
kada je zli kradljivac postao najbolji šaner,
kada su zemljopis i račun dobili bezlično ime škola,
kada je zubar postao stomatolog,
(onda je pevač pesmolog a pekar kiflolog),
kada je pisar postao advokat,
kada je izraz lica postao ženska imenica "faca",
kada je i lokalna bitanga postala "faca brtee",
kada je kukavištvo postalo zent,
kada je junaštvo potpuno nestalo, čak i kao reč,
kada je gruba laž postala fazon i kul fora,
kada je jedi govna pocelo da se govori roditeljima,
kada je pusi kurac pocelo da se govori učitelju,
kada je jebi se postao pozdrav,
kada je cinkaroš postao saradnik.
Kada je majka postala keva.
Tuča se danas naziva akcident,
oni koji u tuči izgube su "izgrednici".
Ucenje edukacija, vrednovanje evaluacija.
Pesma je postala projekat, valjda je prave projektanti.
Rad za drugoga, kuluk, postao je angažman.
Besposlen je postao nezaposlen, i sa novim identitetom više nema potrebu da menja svoj status, nova imenica sada ukazuje na krivicu drugog.
Sposoban je bio onaj ko plugom izdržava domaćinstvo, i puškom ga brani.
Danas je sposoban samo onaj ko uzme tuđe.
Ubice su postale okrivljeni, procesuirani.
Čast, najvrednija reč, je sitan kusur konobaru.
Službenik, od reči sluga, postao je vlast.
Poslanik je bio onaj koga pošaljemo da nas čuva.
Sada je poslanik onaj ko nas za svoj račun prodaje.
Seljak, domaćin, cela država u malom,
onaj ko radom svojih ruku stvara,
proizvodi vrednost bez koje se život ugasio, hranu,
postao je seljačina. Ljakse. Seljober.
Jebanje, pička i kurac su srpske reči, sasvim neizmenjene nasleđene iz Sanskrita, i imaju jednoznačno i nedvosmisleno značenje. Ne mogu se i ne smeju koristiti u pogrešnom značenju. Seks nije ni približno tako jaka reč, jadna je, bezlična, i u prevodu ne znači ono za šta se koristi.
Presudno je sačuvati značenje reči: karanje, ukor.
Potrebna je.
Danas više nego ikada ranije.
Ako dozvolimo deci da zaborave maternji jezik,
ostaće bez korenja.
Kao stabla bez svoje zemlje.
Postaće nečije gorivo. Jeftin ogrev.
Kotrljaće ih divlji vetrovi po svetu,
i nikada neće pronaći sebe.
Za samo jednu generaciju prestaće da postoje.
Celo ovo pisanje može stati u samo jednu reč,
sanskritski RTAM.
Reč koja je nekada bila naša.
Reč koju smo davno zaboravili.
Nestaćemo kada zaboravimo jezik.
Srpski, molim.
Kada je globa postala porez, taksa,
kada je reket nazvan akciza, investicija,
kada smo šofera prozvali majstor,
kada je zli kradljivac postao najbolji šaner,
kada su zemljopis i račun dobili bezlično ime škola,
kada je zubar postao stomatolog,
(onda je pevač pesmolog a pekar kiflolog),
kada je pisar postao advokat,
kada je izraz lica postao ženska imenica "faca",
kada je i lokalna bitanga postala "faca brtee",
kada je kukavištvo postalo zent,
kada je junaštvo potpuno nestalo, čak i kao reč,
kada je gruba laž postala fazon i kul fora,
kada je jedi govna pocelo da se govori roditeljima,
kada je pusi kurac pocelo da se govori učitelju,
kada je jebi se postao pozdrav,
kada je cinkaroš postao saradnik.
Kada je majka postala keva.
Tuča se danas naziva akcident,
oni koji u tuči izgube su "izgrednici".
Ucenje edukacija, vrednovanje evaluacija.
Pesma je postala projekat, valjda je prave projektanti.
Rad za drugoga, kuluk, postao je angažman.
Besposlen je postao nezaposlen, i sa novim identitetom više nema potrebu da menja svoj status, nova imenica sada ukazuje na krivicu drugog.
Sposoban je bio onaj ko plugom izdržava domaćinstvo, i puškom ga brani.
Danas je sposoban samo onaj ko uzme tuđe.
Ubice su postale okrivljeni, procesuirani.
Čast, najvrednija reč, je sitan kusur konobaru.
Službenik, od reči sluga, postao je vlast.
Poslanik je bio onaj koga pošaljemo da nas čuva.
Sada je poslanik onaj ko nas za svoj račun prodaje.
Seljak, domaćin, cela država u malom,
onaj ko radom svojih ruku stvara,
proizvodi vrednost bez koje se život ugasio, hranu,
postao je seljačina. Ljakse. Seljober.
Jebanje, pička i kurac su srpske reči, sasvim neizmenjene nasleđene iz Sanskrita, i imaju jednoznačno i nedvosmisleno značenje. Ne mogu se i ne smeju koristiti u pogrešnom značenju. Seks nije ni približno tako jaka reč, jadna je, bezlična, i u prevodu ne znači ono za šta se koristi.
Presudno je sačuvati značenje reči: karanje, ukor.
Potrebna je.
Danas više nego ikada ranije.
Ako dozvolimo deci da zaborave maternji jezik,
ostaće bez korenja.
Kao stabla bez svoje zemlje.
Postaće nečije gorivo. Jeftin ogrev.
Kotrljaće ih divlji vetrovi po svetu,
i nikada neće pronaći sebe.
Za samo jednu generaciju prestaće da postoje.
Celo ovo pisanje može stati u samo jednu reč,
sanskritski RTAM.
Reč koja je nekada bila naša.
Reč koju smo davno zaboravili.
Nestaćemo kada zaboravimo jezik.
Srpski, molim.
петак, 14. август 2015.
Svet se pretvorio u debila
Bogati postaju bogatiji,
siromašni postaju siromašniji,
glupi postaju gluplji.
Da bi se ljudi razumeli, važno je da govore istim jezikom.
Jezikom svojih predaka.
Bez "kalifornijskog akcenta".
Srpski.
Na srpskom jeziku reč "karanje" znači grdnja. Ukor.
Oni koji su ga zaslužili, pretvorili su karanje u vulgarnu reč, psovku, pokušavajući da ga izbegnu.
A izvorno značenje reči je danas potrebnije nego ikada ranije.
Karanje je grdnja.
Alat kojim roditelji prave dobru decu.
Današnji zakoni roditeljima oduzimaju alat,
zatim i decu.
Tucite i grdite, "karajte" svoju decu,
u protivnom će oni vas.
"Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga za vremena 13:24
To će dati mudrost tvojoj deci 29:15
To će očistiti zlo iz njihovih srca. 20:30
To će doneti mir i red u tvojoj kući 29:17
To će ukloniti bezumlje od njih 22:15
Mudar sin sluša nastavu oca svog; a podsmevač ne sluša ukore 9:7
Siromaštvo i sramota doći će na onog koji odbacuje nastavu, a ko čuva karanje proslaviće se 15:5
Karaj sina svojega dokle ima nadanja, i na pogibao njegovu da mu ne prašta duša tvoja 19:18"
Psiholozi se slažu da se čovek pretvara u ono što gleda.
Mlad čovek mnogo pre.
Kada sin počne da se druži sa onima sa kojima ne treba da se druži: lopovima, lažovima, spletkarošima, decom koja ne idu u školu, ne poštuju roditelje, nemaju dobro vaspitanje, idu na utakmice, drogiraju se i puše...
...treba primeniti grubu silu (GS).
Karanje.
Ako ne pomogne, onda Veoma Grubu Silu (VGS)
Kada to učinite, dete će učiti od vas.
Postaće čovek i boriće se za svoje.
Ako to ne učinite, dete će se uklopiti u društvo tako što će postati jedan od njih.
"Ko hoda sa mudrima postaje mudar, a ko se drži sa bezumnicima postaje gori" 22:32
Baba će ga braniti govoreći da škola i vaspitanje uopšte nisu važni, samo veza i snalažljivost.
Deda će ga učiti da je Al Kapone oličenje časti, da je italijanska mafija pravi uzor za porodično vaspitanje.
Da treba biti mangup, "sposoban", "namazan".
Ali deda svoju decu nije time trovao.
Tukao ih je.
To što je svet postao pokvaren, ne obavezuje nikoga da mora postati pokvaren.
Ne postoji obaveza.
Postoji izbor.
Može se živeti ispravno.
Mora se živeti ispravno!
Učite od mene. Mogu poslužiti kao loš primer.
siromašni postaju siromašniji,
glupi postaju gluplji.
Da bi se ljudi razumeli, važno je da govore istim jezikom.
Jezikom svojih predaka.
Bez "kalifornijskog akcenta".
Srpski.
Na srpskom jeziku reč "karanje" znači grdnja. Ukor.
Oni koji su ga zaslužili, pretvorili su karanje u vulgarnu reč, psovku, pokušavajući da ga izbegnu.
A izvorno značenje reči je danas potrebnije nego ikada ranije.
Karanje je grdnja.
Alat kojim roditelji prave dobru decu.
Današnji zakoni roditeljima oduzimaju alat,
zatim i decu.
Tucite i grdite, "karajte" svoju decu,
u protivnom će oni vas.
"Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga za vremena 13:24
To će dati mudrost tvojoj deci 29:15
To će očistiti zlo iz njihovih srca. 20:30
To će doneti mir i red u tvojoj kući 29:17
To će ukloniti bezumlje od njih 22:15
Mudar sin sluša nastavu oca svog; a podsmevač ne sluša ukore 9:7
Siromaštvo i sramota doći će na onog koji odbacuje nastavu, a ko čuva karanje proslaviće se 15:5
Karaj sina svojega dokle ima nadanja, i na pogibao njegovu da mu ne prašta duša tvoja 19:18"
Psiholozi se slažu da se čovek pretvara u ono što gleda.
Mlad čovek mnogo pre.
Kada sin počne da se druži sa onima sa kojima ne treba da se druži: lopovima, lažovima, spletkarošima, decom koja ne idu u školu, ne poštuju roditelje, nemaju dobro vaspitanje, idu na utakmice, drogiraju se i puše...
...treba primeniti grubu silu (GS).
Karanje.
Ako ne pomogne, onda Veoma Grubu Silu (VGS)
Kada to učinite, dete će učiti od vas.
Postaće čovek i boriće se za svoje.
Ako to ne učinite, dete će se uklopiti u društvo tako što će postati jedan od njih.
"Ko hoda sa mudrima postaje mudar, a ko se drži sa bezumnicima postaje gori" 22:32
Baba će ga braniti govoreći da škola i vaspitanje uopšte nisu važni, samo veza i snalažljivost.
Deda će ga učiti da je Al Kapone oličenje časti, da je italijanska mafija pravi uzor za porodično vaspitanje.
Da treba biti mangup, "sposoban", "namazan".
Ali deda svoju decu nije time trovao.
Tukao ih je.
To što je svet postao pokvaren, ne obavezuje nikoga da mora postati pokvaren.
Ne postoji obaveza.
Postoji izbor.
Može se živeti ispravno.
Mora se živeti ispravno!
Učite od mene. Mogu poslužiti kao loš primer.
Raskršće
Spajanje ili razdvajanje puteva.
"Raskršće" uopšte ne zvuči kao loše mesto.
Još ako kuvaju dobru kafu... ili mlado vino.
Zašto se obavezno mora ići napred?
Svaki odlazak donosi neizvesnost i čekanje. I još kamenčića u cipeli.
Odlazak je pokušaj bežanja od sebe.
Naravno, neuspeli pokušaj.
Jer drugačiji ne postoji.
Od svog rođenja, svojih ljubavi, i svoje smrti, niko nije pobegao.
Uz kafu ili kuvano vino mnoge stvari postaju lepše.
Svakog se dana nađemo na raskrsnici.
Opažanja i razum su alat koji naučnici koriste, uzalud tražeći nešto što se tim alatima ne može videti.
Osećanja su ona karika koja im nedostaje, koja svim vidljivim stvarima daju smisao i svrhu.
Ponekad se stidimo svojih, i gnušamo tuđih osećanja.
A ona su tu sa ciljem, da osvetle ono što bez njih ne bi bilo vidljivo.
Osećanja su svetlost koju samo hrabri mogu da vide.
Ono što na taj način spoznamo, je najbliže istini.
Dovoljno je da osetimo da smo živi.
Sve ostalo će tada doći samo.
nadam se.
"Raskršće" uopšte ne zvuči kao loše mesto.
Još ako kuvaju dobru kafu... ili mlado vino.
Zašto se obavezno mora ići napred?
Svaki odlazak donosi neizvesnost i čekanje. I još kamenčića u cipeli.
Odlazak je pokušaj bežanja od sebe.
Naravno, neuspeli pokušaj.
Jer drugačiji ne postoji.
Od svog rođenja, svojih ljubavi, i svoje smrti, niko nije pobegao.
Uz kafu ili kuvano vino mnoge stvari postaju lepše.
Svakog se dana nađemo na raskrsnici.
Opažanja i razum su alat koji naučnici koriste, uzalud tražeći nešto što se tim alatima ne može videti.
Osećanja su ona karika koja im nedostaje, koja svim vidljivim stvarima daju smisao i svrhu.
Ponekad se stidimo svojih, i gnušamo tuđih osećanja.
A ona su tu sa ciljem, da osvetle ono što bez njih ne bi bilo vidljivo.
Osećanja su svetlost koju samo hrabri mogu da vide.
Ono što na taj način spoznamo, je najbliže istini.
Dovoljno je da osetimo da smo živi.
Sve ostalo će tada doći samo.
nadam se.
четвртак, 13. август 2015.
Nista drugo nije vazno
Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući u to ko smo
i ništa drugo nije važno
Nikad se nisam ovako otvorio
Život je naš, živimo ga na svoj način
Sve ove reči ne izgovaram tek tako
i ništa drugo nije važno
Poverenje tražim i nalazim ga u tebi
Svaki dan donosi nam nešto novo
Otvorenost za neko drugačije viđenje
i ništa drugo nije važno
Nikad me nije bilo briga šta oni rade
nikad me nije bilo briga šta oni znaju
ali ja znam
Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući ko smo
i ništa drugo nije važno
Nikad me nije bilo briga šta oni rade
nikad me nije bilo briga šta oni znaju
ali ja znam
Nikad se nisam ovako otvorio
Život je naš, živimo ga na svoj način
Sve ove reči ne izgovaram tek tako
Poverenje tražim i nalazim ga u tebi
Svaki dan donosi nam nešto novo
Otvorenost za neko drugačije viđenje
i ništa drugo nije važno
Nikad me nije zanimalo šta oni kažu
nikad me nisu zanimale njihove igrice
nikad me nije zanimalo šta oni rade
nikad me nije zanimalo šta oni znaju
a ja znam
Tako blizu, bez obzira koliko daleko
Ne može biti mnogo dalje ni od srca
Zauvek verujući ko smo
i ništa drugo nije važno
Gladni hleba.. siti straha
“Hoćeš li da mi kupiš jedan hleb..“ začula sam hrapavi muški glas preko levog ramena.
“Hleb..?“ ponovila sam.
“Jedan..“ odgovorio je.
Mladić od nekih tridesetak godina, prebačene torbe preko grudi, u zelenoj perjanoj jakni,
stajao je ispred pekare.
Skoro sasvim mokar, jer je sneg uporno padao, gledao me je ravno u oči.
Nije ličio na prosjaka, ne.
Ličio je na nekoga koga, da nije progovorio, ne bih ni primetila.
Stajao je sa suprotne strane velike bare, na dva koraka od mene.
Kao po komandi, okrenula sam se na peti i utrčala u pekaru.
Prodavačica, vidno iznenađena, verovatno gledajući šta se dešava, procedila je polutiho,
pre nego što sam uspela zatražiti.. “Nećete mu, valjda, kupiti hleb..?“
“Molim vas jedan hleb.“
Nevoljno ode do police, zamota hleb u kesu i pruži preko tezge.
Stajao je nepomično, sa iste strane bare.. on sa jedne, ja sa druge.
Pružajući mu kesu, pružio je ruku.
U trenutku sam je ispustila, želeći da je što pre uzme.
Prsti su mu bili ledeni.
Nisam ga mogla pogledati u oči.. ali sam bila sasvim sigurna da me gađa njima pravo u
svest.
Put do stana nikad nije duže trajao.. zadihana, utrčavajući u lift, u panici sam stisnula tri
sprata.
Svaki put kad bi se vrata otvarala, činilo mi se da vidim mokru, zelenu jaknu.. hladni prsti
klizili su mi niz kičmu, kao da me hiljadu zmijskih jezika liže.
Tek kad sam okrenula ključ, počela sam da dišem.
Posle sam dugo ćutala.
Neki se nemir uvukao pod levo rebro.
Jesam li, hraneći njega, hranila onaj deo mene koji je večito gladan mira..?
Te noći nisam spavala.
Kad je svanulo, znala sam odgovor.
Svejedno je.
Gladna usta ne pitaju.
..deo pokidanih misli, Decembar 2010.. Morrana
среда, 12. август 2015.
Ruke
Najveći dar.
Pružene ruke.
Njoj pružene ruke su uvek spojene ruke.
Spojene ruke nisu prazne.
Spojene ne traže. Zahvaljuju i nude.
U svakoj pruženoj ruci je druga ruka, drugo biće.
U svakoj pruženoj ruci je ljubav koju živimo, i srcem nudimo.
U svakoj ruci je, iako nevidljivo, ono najvrednije što se rukama može poneti.
Bog neće uzeti spojene ruke. Zna i da razdvojene ne vrede mnogo.
Videće koliko je spojenih, i tada će znati da njegov trud nije bio uzaludan.
Tu nagradu će, kao i uvek od početka vremena, deliti sa nama.
Njemu nagradu, njegovu platu, dajemo mi.
Stvorio nas je da dajemo, i učio nas je da dajemo.
To je jedino što od života naučimo.
Od prirode se ne može pobeći.
To što svira, to su ruke.
Pružene ruke.
Njoj pružene ruke su uvek spojene ruke.
Spojene ruke nisu prazne.
Spojene ne traže. Zahvaljuju i nude.
U svakoj pruženoj ruci je druga ruka, drugo biće.
U svakoj pruženoj ruci je ljubav koju živimo, i srcem nudimo.
U svakoj ruci je, iako nevidljivo, ono najvrednije što se rukama može poneti.
Bog neće uzeti spojene ruke. Zna i da razdvojene ne vrede mnogo.
Videće koliko je spojenih, i tada će znati da njegov trud nije bio uzaludan.
Tu nagradu će, kao i uvek od početka vremena, deliti sa nama.
Njemu nagradu, njegovu platu, dajemo mi.
Stvorio nas je da dajemo, i učio nas je da dajemo.
To je jedino što od života naučimo.
Od prirode se ne može pobeći.
To što svira, to su ruke.
уторак, 11. август 2015.
Slobodan pad
Kada covek, usled gravitacije u slobodnom padu, snazno opamprci o
zemlju, nece doci na Zemlju, nego ce, naprotiv, otici sa nje.
Suprotno od onoga sto je nameravao.
Ako volis zivot, moras ga uzimati polako.
Strpljivo.
Ne treba dozvoliti slobodan pad. Stihiju.
Treba voditi zivot polako.
Silazak, a ne slobodan pad.
Jer silazak vodi kroz prerodio vrt.
U slobodnom padu, slobodan je samo pad.
Covek nije.
Suprotno od onoga sto je nameravao.
Ako volis zivot, moras ga uzimati polako.
Strpljivo.
Ne treba dozvoliti slobodan pad. Stihiju.
Treba voditi zivot polako.
Silazak, a ne slobodan pad.
Jer silazak vodi kroz prerodio vrt.
U slobodnom padu, slobodan je samo pad.
Covek nije.
Okupacija, ili srećno dno
Od sto Tv programa,
ako izuzmemo programe koji periodično izveštavaju kako su drug Vučić i drug Vulin proveli popodne,
92 programa su na engleskom jeziku.
Speak English or Die.
Jedini program na srpskom je,
verovali ili ne,
rijaliti na Hepi televiziji.
To je ono sa tek dvocifrenim iq-om.
Đinđirinđi.
Da li građani razumeju da deca drže daljinac?
Kako smo se, i kada, baš toliko sjebali?
Sramota me je da pitam: zašto.
Jebo me peti oktobar da me jebo.
ako izuzmemo programe koji periodično izveštavaju kako su drug Vučić i drug Vulin proveli popodne,
92 programa su na engleskom jeziku.
Speak English or Die.
Jedini program na srpskom je,
verovali ili ne,
rijaliti na Hepi televiziji.
To je ono sa tek dvocifrenim iq-om.
Đinđirinđi.
Da li građani razumeju da deca drže daljinac?
Kako smo se, i kada, baš toliko sjebali?
Sramota me je da pitam: zašto.
Jebo me peti oktobar da me jebo.
понедељак, 10. август 2015.
O jednoj mladosti
Neko je obećao da je mladost uzbudljiva,
zabavna,
bez obaveza i odgovornosti.
Taj što je obećao ne zna ništa o mladosti.
Neko je govorio da je mladost priprema za starost.
I on nek se nosi gde i onaj prvi.
Mladost je snaga,
snaga za stvaranje i učenje radovanju.
Smislenom, jer radovanje dolazi od reči rad.
Mladost je muzika,
alat za život,
simbol ljubavi koja će kasnije doći.
Mladost je bunt,
ali ne bezidejno rušenje, nego građenje,
ne samo svog sveta.
Mladost je energija omeđena moralom,
energija za stvaranje dobrih ljudi.
Mladost je prihvatanje ljubavi,
jer ljubav najbolje uči životu.
Mladost je prepoznavanje dobrog,
prihvatanje bližnjih.
Mladost je bez straha,
iako najsličnija slobodi, nije bez cilja.
Mladost je najava života,
dobrog života koji će bez pitanja doći.
Mladost nije nepoštovanje,
u mladosti se uči poštovanje,
plete se kao mreža u koju će se uhvatiti dobre stvari,
ljubav, poštovanje, smisao, cilj.
Mladost je davanje sebe,
jedinog što mlad čovek ima,
jer davanje je uvek ljubav.
Mladost je bez obećanja,
oslobođena svesti o vremenu,
Mladost daje sve,
a traži tako malo.
Bog nam je sa razlogom dao oči samo napred.
zabavna,
bez obaveza i odgovornosti.
Taj što je obećao ne zna ništa o mladosti.
Neko je govorio da je mladost priprema za starost.
I on nek se nosi gde i onaj prvi.
Mladost je snaga,
snaga za stvaranje i učenje radovanju.
Smislenom, jer radovanje dolazi od reči rad.
Mladost je muzika,
alat za život,
simbol ljubavi koja će kasnije doći.
Mladost je bunt,
ali ne bezidejno rušenje, nego građenje,
ne samo svog sveta.
Mladost je energija omeđena moralom,
energija za stvaranje dobrih ljudi.
Mladost je prihvatanje ljubavi,
jer ljubav najbolje uči životu.
Mladost je prepoznavanje dobrog,
prihvatanje bližnjih.
Mladost je bez straha,
iako najsličnija slobodi, nije bez cilja.
Mladost je najava života,
dobrog života koji će bez pitanja doći.
Mladost nije nepoštovanje,
u mladosti se uči poštovanje,
plete se kao mreža u koju će se uhvatiti dobre stvari,
ljubav, poštovanje, smisao, cilj.
Mladost je davanje sebe,
jedinog što mlad čovek ima,
jer davanje je uvek ljubav.
Mladost je bez obećanja,
oslobođena svesti o vremenu,
Mladost daje sve,
a traži tako malo.
Bog nam je sa razlogom dao oči samo napred.
недеља, 9. август 2015.
Veliko i malo
Ako ljubav ne može da stane u knjigu,
ako kaktus ne može da stane u herbarijum,
ako želja ne može da stane u logiku,
sloboda u svest,
ni nada u novčanik,
onda ljudi imaju problem sa vidom.
Troše živote pokušavajući da spoje nespojivo.
Istina je,
samo retki vide dobro.
Samo su retki srećni.
zadovoljni onim što nose.
Znaju da se u malim stvarima čuvaju velike stvari.
U očima osmeh,
u reči početak i kraj,
u pogledu naklonost,
u borama sećanje.
U zagrljaju prihvatanje,
u cvetu život,
oslonac u prijatelju.
Ljubav u ispeglanoj košulji,
obećanje u poljupcu,
sunčev zrak u klikeru staklencu.
Da,
velike stvari se uvek čuvaju u malim stvarima.
ako kaktus ne može da stane u herbarijum,
ako želja ne može da stane u logiku,
sloboda u svest,
ni nada u novčanik,
onda ljudi imaju problem sa vidom.
Troše živote pokušavajući da spoje nespojivo.
Istina je,
samo retki vide dobro.
Samo su retki srećni.
zadovoljni onim što nose.
Znaju da se u malim stvarima čuvaju velike stvari.
U očima osmeh,
u reči početak i kraj,
u pogledu naklonost,
u borama sećanje.
U zagrljaju prihvatanje,
u cvetu život,
oslonac u prijatelju.
Ljubav u ispeglanoj košulji,
obećanje u poljupcu,
sunčev zrak u klikeru staklencu.
Da,
velike stvari se uvek čuvaju u malim stvarima.
субота, 8. август 2015.
Velika kazaljka
O ljubavi knjiga ne postoji.
Glomazna je da bi stala u knjigu.
Pisati o neuspesima je mnogo lakse.
I svojim i tudjim. Narocito tudjim.
I o mrznji je moguce pisati.
O gluposti najcesce.
Zato je svet preplavljen knjigama.
Cak je i o sreci moguce pisati.
Jer sreca ume biti i velika i mala.
Nekada sasvim osrednja.
Ljubav ne moze.
Ima je, ili nema.
Ako je ima, ne moze stati u knjigu.
Ako je nema, sve ostalo nema svrhu.
Pesma ima razlicitu formu.
Istina je,
ni u pesmu ne moze da stane ljubav,
ali moze njena slika.
Zato najlepse pesme pevaju o ljubavi.
Pisci pesama, i pisci knjiga, se tako razlikuju.
Razlika je u ljubavi.
Oni koji je osecaju, ne pisu.
Zive je.
Ljubav je kao kakav parazit.
Ne moze ziveti sama.
Mora se useliti u telo domacina, zrtve,
najcesce u srce,
i odatle ga menjati.
Ljubav ce terati coveka da bude glup,
smesan,
vredan sazaljenja,
da igra i kad ne ume,
da umesto iz grla peva iz duse,
bude trezan pijan,
sa glavom u oblacima i oblacima u glavi,
a on se nece opirati ni braniti.
Prihvatice sa osmehom.
Zato,
ljubav je najslicnija prihvatanju.
Slepom prihvatanju.
Ali to svakako nije dovoljan opis.
I lekari i psiholozi su pokusavali da je uvrste u svoje knjige,
dijagnoze,
ali je i njih stizala, sireci se kao epidemija.
Bez dijagnoze ne moze biti leka.
Zato je trenutni status: neizlecivo.
Preporuka: bezuslovno prihvatanje.
Jer od ljubavi se ne umire,
od ljubavi se zivi.
Kada vidite nekoga da voli zivot,
u srcu mu je ljubav.
Glomazna je da bi stala u knjigu.
Pisati o neuspesima je mnogo lakse.
I svojim i tudjim. Narocito tudjim.
I o mrznji je moguce pisati.
O gluposti najcesce.
Zato je svet preplavljen knjigama.
Cak je i o sreci moguce pisati.
Jer sreca ume biti i velika i mala.
Nekada sasvim osrednja.
Ljubav ne moze.
Ima je, ili nema.
Ako je ima, ne moze stati u knjigu.
Ako je nema, sve ostalo nema svrhu.
Pesma ima razlicitu formu.
Istina je,
ni u pesmu ne moze da stane ljubav,
ali moze njena slika.
Zato najlepse pesme pevaju o ljubavi.
Pisci pesama, i pisci knjiga, se tako razlikuju.
Razlika je u ljubavi.
Oni koji je osecaju, ne pisu.
Zive je.
Ljubav je kao kakav parazit.
Ne moze ziveti sama.
Mora se useliti u telo domacina, zrtve,
najcesce u srce,
i odatle ga menjati.
Ljubav ce terati coveka da bude glup,
smesan,
vredan sazaljenja,
da igra i kad ne ume,
da umesto iz grla peva iz duse,
bude trezan pijan,
sa glavom u oblacima i oblacima u glavi,
a on se nece opirati ni braniti.
Prihvatice sa osmehom.
Zato,
ljubav je najslicnija prihvatanju.
Slepom prihvatanju.
Ali to svakako nije dovoljan opis.
I lekari i psiholozi su pokusavali da je uvrste u svoje knjige,
dijagnoze,
ali je i njih stizala, sireci se kao epidemija.
Bez dijagnoze ne moze biti leka.
Zato je trenutni status: neizlecivo.
Preporuka: bezuslovno prihvatanje.
Jer od ljubavi se ne umire,
od ljubavi se zivi.
Kada vidite nekoga da voli zivot,
u srcu mu je ljubav.
петак, 7. август 2015.
Herbarijum
Biljke su kao ljudi.
Postoje korisne biljke.
To su one koje gajimo da bi ih posle koristili.
One koje ne umemo da iskoristimo nazivamo istim zbirnim imenom: korov.
Zaboravljamo da korov nije stvoren bez svrhe.
To što mi ne znamo šta bi sa njim, ne čini ga lošim.
Za mnoge korovske biljke tek od skoro znamo da mogu biti lek.
Spas.
Biljke su baš kao ljudi.
Često su najlepši cvetovi najotrovniji.
Pokazuju nam da vidimo pogrešno stvari.
Obični cvetovi, svakodnevni, sivi, naizgled sitni i neugledni, stvaraju hranu, kiseonik, zaštitu, lek.
Da,
biljke su baš kao ljudi.
уторак, 4. август 2015.
Portret
Postoje ljudi kojima je u prirodi da budu nečija imovina.
Posed.
Robovi su se nekada lovili i stvarali.
Danas se rađaju.
Porobljen čovek će tražiti slobodu.
Dobrovoljni rob će braniti ono što ga porobljava.
Ljudi ostavljaju potpis u sećanjima drugih.
Neko se potpisuje imidžom snagatora,
neko džentlmena, neko žrtve, dobrotvora...
Neko se potpisuje osmehom.
Kada pokušamo da se setimo nekoga, setimo se izraza njegovog lica.
Grimase.
To je pravo viđenje i stvarna mera.
Oni kojima vreme teče sporije ili brže nego nama, često su za nas nevidljivi.
Zaboravili smo da je vreme izbor.
Sve stvari koje je dobro znati je teško naučiti.
neko saučesnika.
Sme li se čovek svakom pozivu odazvati?
субота, 1. август 2015.
Bela masa
Moraš biti protiv sebe da bi bio na strani onih koje voliš.
Blaženi su zato siromašni duhom.
Umom ne možemo sagledati stvari kakve jesu, jer je um samo instrument, alat.
Njime možemo meriti, ali ne možemo razumetu.
Drugi ljudi su naše ogledalo. Ako su oni iskrivljeni, uvek ćemo videti iskrivljenu sliku.
Da li uopšte postoje pravi ljudi? Diogen se isto pitao.
Samoobmana, samoopravdanje i samoubeđivanje su postali jedini alati koje koristimo.
Reč individua znači nepodeljiv. Kada bi čovek bio nepodeljiv ne bi proveo život u konfliktima.
Ali, bolje i u konfliktima nego u laži.
Laž je kazna sama sebi dovoljna.
Oni koji izbegavaju, čekaju da se laž nakupi, uveća, a laž se uvek i sama uvećava,
i onda puste drugog da odluči.
Njega tada proglase krivim. Sete se neke njegove mane, i proglase je za problem.
Ovako zvuči Bob Marli bez Boba Marlija.
Vidiš da može.
U mom svetu su ljubav i istina jedan pojam.
Laž, odomaćena svakodnevna, je suprotnost.