субота, 08. новембар 2014.

Melanholija

 "I sta pogledam sve je pesma, i cega god se taknem sve je bol" - Ivo Andric
Niko ne moze umreti sve dok ima tugu.
Kazu knjige da postoje cetiri razlicita i medjusobno suprotstavljena temperamenta. Covek se, dakle, sasvim legalno, moze roditi kao melanholik. Prirodnim putem, direkt iz majke, uplakan, krvav i od boga ziv.
Medjutim, to danas nije narocito pametno.
Jer, savremena naci-medicina uzima za pravo da melanholiju, urodjenu i od bogova datu karakternu crtu licnosti, proglasi za dusevnu bolest.
I da je leci, nego kako!
Lekovima, resetkama, elektrosokovima... inkvizicija nikada zvanicno nije ukinuta.
Kako izleciti urodjeni karakter? Kako coveka pretvoriti u nesto sto nije?
I zasto?
Melanholik je sposoban da glasa. Melanholik je sposoban da radi. Melanholik je sposoban da vodi.
Melanholik je sposoban i da voli.
Ko se to oseca toliko ugrozeno da melanholiku zakonski oduzima tugu?
Fasizam je cetrespete samo izasao iz vojnickih uniformi, ali se odmah potom obukao u bele, doktorske.
Sieg - heil! Vaistinu heil! Serem vam se u diplome.

5 коментара:

  1. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  2. Neko na rođenju dobije klempave uši, neko veliki nos...
    A ti si dobio melanholiju?
    Samo nežne duše i pesnici dobiju taj poklon.
    Oni što pate od znanih i neznanih jada i onih svetskih, neizmernih.
    Pate i pevaju.
    Bez velikog bola nema lepe pesme.
    Samo nesrećni pesnici su dobri pesnici, to je istina..

    Ne zameri onima koji bi da te spasavaju od sebe samog.
    Već ih je suviše u "Društvu mrtvih pesnika."
    Ne treba im još jedan tamo.
    A ovde treba.

    Među lekarima se ponekad nađe neki Mengele.
    Ali takav nije lekar, to je izrod, đavolji učenik.
    Ostali se trude i kad im je znanje neveliko.
    A elektrošokovi su odavno izašli iz mode.
    Bar se nadam.

    Pesnika niko neće lečiti silom od tuge, neće ga uopšte lečiti.
    Neće ga niko ni pogledati ni pitati kako je, baš ih briga.
    Samo najbolji prijatelj, ako ga ima.
    I vila.

    ОдговориИзбриши
  3. Ta crna melanholija
    ko smrtna bolest tegobna
    iz moje duše izvire
    i mozak mi otrovom natapa
    srce i dah zaustavlja
    radost i snove ubija
    ni mira
    ni sna

    Iz zmijskog jajeta se izlegla
    jezikom palaca i vreba me
    zinula da me proždere

    E, pa ... nedam
    *****

    Ajaooooj.... da nisam i ja pesnik?!

    ОдговориИзбриши

  4. Melanholija jeste velika tamna reka, a ti se ljuljaš i ljuljaš iznad nje...
    Možeš se tako ljuljati celoga života...a možda će lanci pući sami od sebe... a možda ne izdržiš, pa skočiš sam?

    Kad si jako mlad i ništa ti nije jasno, nemaš ničega osim pitanja i pitanja, možda poželiš da skočiš u tu reku, da vidiš šta će da bude...možda dobiješ neki odgovor?
    Ili si ostario i nemaš više ništa, nemaš više želja i ne vidiš ništa ispred sebe?

    Ali reka sve zna, sve joj je jasno, videla je mnogo puta takve kao ti, zna šta ti treba.
    Izneće te na drugu obalu, nežno, kao starija sestra.

    ОдговориИзбриши
  5. "Poći ću u neku drugu zemlju, idem na neko drugo more.
    Naći ću neki drugi grad, bolji od ovog.
    Svaki moj napor ovde je proklet, osuđen i srce mi je kao leš
    pokopano.
    Dokle će moj um ostati u ovoj tmini ?
    Kudgod da skrenem pogled, kudgod da pogledam, crne ruševine svog života vidim,
    ovde gde sam proveo tolike godine,
    proćerdao ih i upropastio."

    Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći novo more.
    Ovaj grad će te pratiti.
    Istim ulicama ćeš se kretati
    U istom susedstvu ćeš ostariti.
    U istim kućama ćeš osedeti.
    I uvek ćeš u ovaj grad stizati
    Da nekud drugde odeš - ne nadaj se.

    Kao što si svoj život proćerdao u tako malom kutu,
    straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

    Konstantin Kavafi

    ОдговориИзбриши